Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2020, vol. LIV, br. 4, str. 1231–1252
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 343.1:[061.1EU:341.645.5
doi: 10.5937/zrpfns54-29964
Autori:
Dr Tatjana Bugarski, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
t.bugarski@pf.uns.ac.rs
Dr Milana Pisarić, asistent sa doktoratom
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
m.pisaric@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Posedovanje tačnih, potpunih i pouzdanih relevantnih podataka o saobraćaju elektronske komunikacije i pravovremeni pristup ovlašćenih nadležnih državnih organa takvim podacima je bez sumnje korisno sredstvo u borbi protiv savremenih oblika kriminala. Iz tog razloga opravdano je da se ustanovi obaveza za pružaoce usluga elektronske komunikacije da za određeni vremenski period čuvaju određene podatke o komunikacijama u čijem ostvarivanju posreduju i da te podatke predaju na zahtev ovlašćenih organa države, kako bi ih koristili u legitimne svrhe. Iz toga razloga je 2006. usvojena Direktiva o zadržavanju podataka, koje su države članice bile dužne da prenesu u nacionalno zakonodavstvo. Međutim, zadržavanje podataka predstavlja rizik po osnovna ljudska prava i slobode, ukoliko propis koji ustanovljava ovu obavezu to čini ne poštujući suštinu prava i sloboda, pre svega prava na privatnost i prava u vezi sa obradom podataka o ličnosti, iz kog razloga je 2014. Sud Evropske unije oglasio Direktivu nevažećom. I pored ove odluke, države članice i dalje regulišu obavezu zadržavanja podataka u svojim nacionalnim propisima. U vezi sa tim, postavlja se pitanje usklađenosti ovih propisa sa osnovnim pravima i slobodama i načelima Unije. Predmet rada je analiza odluka Suda EU u vezi sa ovim pitanjem nakon poništavanja Direktive o zadržavanju podataka.
Ključne reči:
krivični postupak, zadržavanje podataka, Evropska unija, Sud EU