Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2020, vol. LIV, br. 2, str. 763–779
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 004:349.2
doi: 10.5937/zrpfns54-23133
Autor:
Dr Mario Reljanović, naučni saradnik
Institut za uporedno pravo u Beogradu
m.reljanovic@iup.rs
Sažetak:
Izuzetan razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija omogućio je pojavu novih zanimanja u poslednjih dvadeset godina, ali i novih modela radnog angažovanja ljudi koji ne mogu lako biti klasifikovani među klasične institute radnog prava. Takozvani „digitalni rad“ postao je realnost u društvima širom planete. Uz globalnu dostupnost interneta, ne postoji država u kojoj se ne mogu pojaviti digitalni radnici. Ovaj način rada ne poznaje granice, što dovodi do specifičnih situacija koje se ne mogu uvek adekvatno rešiti korišćenje klasičnih pravila radnog prava.
Pojam „digitalnog radnika“ nije sasvim jasno određen. Dok u ovu kategoriju sasvim sigurno spadaju oni radnici čiji je rad u potpunosti vezan za računare i elektronske komunikacije (na primer, programeri) nije sasvim jasno da li se digitalnim radnicima mogu smatrati i oni koji koriste informacione tehnologije samo kao način komunikacije sa poslodavcem, dok posao obavljaju u „realnom svetu“ (na primer, radnici Ubera).
Ove nedoumice, kao i mnoge druge koje nastaju u specifičnim pravnim odnosima, vode do zaključka da su digitalni radnici često nedovoljno prepoznati u nacionalnim radnim zakonodavstvima, kao i lišeni nekih osnovnih prava koje radnici moraju uživati bez obzira na vrstu njihovog angažovanja. Dok su im mnoga individualna prava ugrožena, kolektivna prava praktično ne postoje, ili ih je jako teško ostvariti.
Naše istraživanje se fokusira na trenutni pravni okvir i mogućnosti njegovog unapređenja u okvirima radnog prava.
Ključne reči:
informacione tehnologije, digitalne platforme, digitalni radnici, osnovna radna prava, reforma radnog prava