Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2019, vol. LIII, br. 3, str. 1081–1097
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 343.55:34385
doi: 10.5937/zrpfns53-23251
Autor:
Dr Saša Marković, docent
Kriminalističko-policijski univerzitet, Beograd
sasamarkovic975@gmail.com
Sažetak:
Autor se u radu bave analizom efektivnosti i efikasnostu rada državnih organa Srbije, pre svega policije, javnog tužilaštva i suda, u suprostavljanju nasilju u porodici. Naime, policija donošenjem (2016.) i primenom (jun 2017.) Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (u daljem tekstu – Zakon) dobija ključnu ulogu u ovoj oblasti. Mnoga istraživanja pokazuju da je od inkriminacije krivičnog dela nasilje u porodici u naš kazneni sistem 2002. godine, u zvaničnim evidencijama policije, javnog tužilaštva i suda ova društveno-negativna pojava višestruko porasla. Suprotan trend nije usledio ni nakon donošenja (2005.) i primene (2006.) Porodičnog zakona (PZ), i inkriminisanja u naš pravni sistem porodičnopravnih mera zaštite od nasilja u porodici. Evidentno je to da je država tražila efikasnije načine da se suprostavi ovoj pojavi. Pri tome, treba imati u vidu činjenicu da iako je svima poznata krilatica „najefikasniji je preki sud“, on kao takav, bez obzira na brzinu rešavanja spornih pitanja, ne postoji nigde u savremenom demokratskom društtvu, niti bilo ko razmatra mogućnost takvog suđenja. Poštovanje ljudskih prava zahteva određene procedure i pravila koji neminovno usporavaju postupak, i negativno utiču na efikasnost. U krivičnom i parničnom postupku u suprostavljanju nasilju u porodici glavnu ulogu imaju javno tužilaštvo i sud. Javno tužilaštvo podiže optužbu i podnosi tužbu a sud donosi presudu. Policija preuzima mere po nalogu i pod kontrolom javnog tužilaštva i suda. Međutim, Zakon policiji daje novu ulogu, da samostalno, po službenoj dužnosti, u vremenski ograničenom i hitnom postupku, izriče hitne mere u trajanju 48 časova. Sud može da ih produži za novih 30 dana, ali ne može da ih ukine. Autor ovog rada razmatra postignute rezultate u suprostavljanju nasilju u porodici nakon donošenja novog Zakona i da li je propisivanjem hitnih mera i prepuštanjem ključne uloge u suprostavljanju nasilju u porodici policiji, rešen ovaj društveno-negativni problem? Pri tome, autor zaključuje da Zakon ne daje policiji mogućnost izbora prilikom donošenja naređenja. Ako procena rizika ukazuje na najmanja sumnju da može doći do nasilja u porodici u neposrednoj budućnosti, to rezultira izricanjem hitnih mera. Zato je u Srbiji za godinu dana izrečeno više hitnih mera nego u državama sa sličnim brojem stanovnika na petogodišnjem nivou. Međutim, broj ubijenih žena je konstantan i nije smanjen primenom Zakona.
Ključne reči:
nasilje u porodici, policija, hitne mere, mere zaštite, prevencija