Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2019, vol. LIII, br. 3, str. 1145–1166
jezik rada: engleski
Pregledni članak
udk: 347.181:347.44]:004
doi: 10.5937/zrpfns53-24334
Autori:
Sloboda Midorović, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
s.midorovic@pf.uns.ac.rs
Miloš Sekulić, student doktorskih studija
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
milossekulic89@gmail.com
Sažetak:
Rad je posvećen rešenjima nedavno usvojene Direktive Evropske unije o pojedinim aspektima ugovora o isporuci digitalnog sadržaja i digitalnih usluga (skraćeno: DCD), sa fokusom na njenu ključnu novinu koja se sastoji u mogućnosti potrošača da trgovcu pruži svoje lične podatke umesto plaćanja cene kako bi pristupio digitalnom sadržaju ili digitalnoj usluzi. Iako je reč o društvenom fenomenu koji u praksi egzistira već duže vreme, DCD je prvi izvor prava Evropske unije koji prihvata ovu realnost predviđajući pravni okvir za regulisanje takve ugovorne obaveze. Uoči usvajanja DCD glavni problem je bio kako pomiriti dva aspekta podataka o ličnosti: činjenicu da pravo na zaštitu podataka o ličnosti predstavlja ljudsko pravo, s jedne, i rastuću upotrebu ličnih podataka kao objekta ugovorne obaveze u digitalnom okruženju, s druge strane. Potreba za usaglašavanjem ovih dveju dimenzija ličnih podataka dovela je do izmena predloga DCD. One su se, između ostalog, odnosile na preciziranje odnosa DCD prema postojećem režimu zaštite podataka o ličnosti u Evropskoj uniji – Opštoj uredbi o zaštiti podataka o ličnosti (skraćeno: GDPR). Osim analize relevantnih odredaba DCD, u radu su takođe dati argumenti u prilog implementaciji rešenja DCD u srpski pravni sistem, uz predlaganje izvora u kome bi ta rešenja trebalo da budu inkorporisana.
Ključne reči:
podaci o ličnosti, dvostranoobavezni pravni posao, ugovorna obaveza, GDPR