Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2017, vol. LI, br. 3 tom 1, str. 785–805
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.74:336.77(439)
doi: 10.5937/zrpfns51-15743
Autor:
Dr Atila Dudaš, docent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
A.Dudas@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Pitanje dopuštenosti klauzula koje ovlašćuju banke na jednostranu izmenu ugovora o kreditu je i u mađarskom pravu imalo svoj razvojni put. Specifično je za mađarsko pravo, međutim, barem kada se ono uporedi sa pravom Srbije, da je u vreme izbijanja svetske ekonomske krize, tačnije nešto kasnije kada su sudski postupci povodom zahteva za poništaj takvih klauzula postali mnogobrojniji, imalo posebnu zakonsku regulativu posvećenu ovom pitanju, nekoliko odredaba Zakona o kreditnim ustanovama i finansijskim organizacijama iz 1996. godine (Hpt.). Hpt. od 1996. godine, u redakciji teksta važećoj od 1. januara 2004. godine, omogućavao je ugovaranje klauzule o pravu na jednostranu izmenu ugovora o kreditu, ali nije detaljnije uredio uslove pod kojima se takva klauzula može smatrati punovažnom, već prepustio stranama da ovu prazninu urede sporazumno. Ovakva sloboda ugovaranja je dovela do toga da su klauzule o pravu na jednostranu izmenu ugovora redovno bile formulisane tako da je banka imala široku slobodu u njenoj primeni. Uvidevši opasnost od zloupotreba, zakonodavac je izmenio regulativu o klauzuli o jednostranoj izmeni ugovora u starom Hpt.-u. Nova redakcija starog Hpt.-a, koja je bila na snazi od 1. januara 2010. godine, sadržala je znatno detaljniju regulativu i propisivala strože uslove punovažnosti klauzule o pravu na jednostranu izmenu ugovora o kreditu. Međutim, čak i uz detaljniju regulativu ovog pitanja u novijoj redakciji starog Hpt.-a, brojna pitanja ostala su otvorena, na koja je odgovor morala da dâ vrhovna sudska instanca, tj. Kurija. To je prvi put pokušano u presudi Kurije u postupku Partiscum 2011. godine, ali je celovito tumačenje uslova pod kojima je ugovaranje prava na jednostranu izmenu ugovora punovažno dato tek u zaključku sednice građanskopravnog odeljenja Kurije br. PK 2/2012. (XII.10). U zaključku je zauzet stav da je takva ugovorna klauzula punovažna, ukoliko je nedvosmisleno i jasno formulisana; ako su razlozi jednostrane izmene taksativno nabrojani; ako su određeni objektivno; ako su izvršili stvarni uticaj na elemente koji utiču na kamatu, naknadu ili troškove u vezi sa ugovorom; ako je obim izmene ugovora srazmeran nastalim promenama; ako je klauzula za potrošača bila transparentna, odnosno ako garantuje potrošaču pravo na izmenu ugovora, ukoliko promene okolnosti idu njemu u prilog. Zahteve jasne i nedvosmislene formulacije i transparentnosti je Kurija načelnim stavom br. 2/2014. PJE dodatno kvalifikovala uslovom da se pod njima ne podrazumeva jezička i gramatička ispravnost klauzule, već zahtev da ona bude formulisana tako da omogući potrošaču da razume i proceni njene moguće ekonomske posledice. Usvajanje načelnog stava bilo je potrebno zbog toga što je u međuvremenu Evropski sud pravde doneo odluku u slučaju Kašler (C-26/13), kojim je u navedenom smislu dopunio tumačenje čl. 4. st. 2 Direktive br. 93/13/EEZ o nepravičnim odredbama u potrošačkim ugovorima. Konačnu etapu u razvoju pravne regulative predstavlja usvajanje Zakona br. XXXVIII iz 2014. godine, kojim je sadržina zaključaka Kurije podignuta na nivo opšteg pravnog akta. Zakon je izazvao brojne kritike u pogledu njegove ustavnosti. Najveća zamerka se odnosila na ustanovljavanje zakonske pretpostavke nepravičnosti svih ugovornih klauzula i odredaba opštih uslova poslovanja banaka kojima se utvrđuje pravo banke na jednostranu izmenu ugovora. Sa pravom se ističe u literaturi da su na ovaj način posledice nepotpunog i neadekvatnog zakonskog uređivanja ovog pitanja naknadno prevaljene na finansijske organizacije, čak i onda ako su u vreme zaključenja ugovora, odnosno kada su opšti uslovi poslovanja bili na snazi, njihove odredbe uskladile sa sadržinom važećih propisa. Zakon je, međutim, izdržao kontrolu ustavnosti.
Danas se u Mađarskoj jednostrana izmena ugovora o kreditu na uštrb potrošača može ostvariti samo pod izuzetno strogim pravnim režimom. Prema izmenama Zakona o potrošačkom kreditu, usvojenog 2009. godine, iz 2014. godine, ugovori sa rokom otplate do tri godine ne mogu biti jednostrano izmenjeni na uštrb potrošača, dok u onima sa dužim rokom otplate kamatna stopa može da bude povećavana najviše u pet navrata i mora ostati nepromenjena najmanje tri godine, pri čemu raspon u kojem finansijske organizacije mogu povećavati kamatnu stopu kontroliše Narodna banka Mađarske: stepen povećanja kamatne stope ne sme da bude veći od indeksa promene kamatne stope koje zvanično objavljuje Narodna banka na svojoj internet stranici.
Ključne reči:
jednostrano povećanje kamatne stope u ugovorima o kreditu, varijabilna kamatna stopa, ugovor o kreditu, potrošački kredit.