AFEKAT I KRIVIČNA ODGOVORNOST

Sažetak:

U radu autori obrađuju pitanje odnosa afekta i krivične odgovornosti. U cilju svestranog razmatranja predmetne problematike autori su primenili multidisciplinarni – krivičnopravni i psihijatrijsko-psihološki pristup. Iako je tema koja je u radu obrađena značajna i kompleksna, u literaturi govoto da ne postoji interesovanje za nju. Stoga je trud autora da se upusti u njenu obradu vredan pažnje. U prvom delu rada autori su pokušali da odgovore na neka prethodna pitanja bez kojih je bilo nemoguće na pravi način razumeti odnos afekta i krivične odgvornosti. Ta pitanja su sledeća: šta su afekti, kakva je njihova priroda i intenzitet, koliko traju i na koji način utiču na psihičke funkcije čoveka koji postupa u afektu. Centralni deo rada posvećen je razradi značaja fenomena afekta u krivičnopravnoj dogmatici i sudskoj praksi, kao i njegovom uticaju na krivičnu odgovornost. Autori nalaze da se afekat može uzeti kao olakšavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne, ali se u okviru nekih opštih krivičnopravnih instituta može javiti i kao osnov za ublažavanje odnosno oslobođenje od kazne. On takođe može kod nekih krivičnih dela igrati ulogu privilegujuće okolnosti koja to delo čini lakšim. Konačno, afekat može biti i psihički osnov bitnog smanjenja ili čak isključenja uračunljivosti. Ovom poslednjem pitanju autori posvećuju naročitu pažnju, te tvrde da samo afekat „koji je poprimio ektremne razmere“ može dovesti do neuračunljivosti. A to je onaj afekat „koji ruši brane obuzdavanja i isključuje smisleno i ciljno postupanje“. U daljoj razradi on predlaže kriterijume i metodološke postupke za pravilnu procenu nečije uračunljivosti u krivičnom pravu i postupku. Nakon toga, autori tvrde da afektivno izbijanje retko kada nastaje naglo i neočekivano, a češće kao posledica permanentne konfliktne situacije, te iznosi argumente za svoju tvrdnju. Na kraju razmatra i problematiku „krivice za sopstveno afektivno reagovanje“, a u kontekstu pitanja krivične odgovornosti. Odbacuju mišljenja onih autora koji zagovaraju mogućnost ustanovljavanja posebne krivice za afektivnu eksploziju koja je dovela do izvršenja dela u neuračunljivom stanju, pod uslovom da se ovakva eksplozija navodno mogla predvideti a zatim sprečiti. Na kraju zaključuju da je veštačenje uračunljivosti učinilaca koji su krivična dela izvršili u afektu jedan od najtežih i najrizičnijih sudsko-psihijatrijskih zadataka.