Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2011, vol. XLV, br. 2, str. 167–192
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 340.141(37)
doi: 10.5937/zrpfns45-0044
Autor:
Dr Magdolna Sič, vanredni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
U procesu stvaranja Rimske imperije, kao i kasnije za vreme
borbe za njeno očuvanje, postavilo se pitanje: u kojoj meri omogućiti priključenim
narodima da i dalje primenjuju svoje duboko ukorenjena običajna
pravila? Ovo pitanje je aktuelno i danas u vreme stvaranja Evropske
unije i formiranja njenog jedinstvenog pravnog sistema.
U pogledu primene dugotrajnih običaja (longa consuetudine) Rim je
menjao svoj stav u zavisnosti od bitnih promena u društvu. Za vreme
uspona, u periodu republike, Rim je odlučivao o tome, da li će priključenim
narodima ostaviti mogućnost da i dalje žive po svojim običajnim i religijskim
pravilima, ili će to zabraniti. Kasnije, kada je rimsko građanstvo
Karakalinim ediktom (212. godine) bilo dodeljeno celokupnom stanovništvu
Imperije, zauzet je liberalan stav. U konstituciji Aleksandra Severa,
kao i u fragmentima klasičnih pravnika možemo čitati o obavezi sudije
da vodi računa o dugotrajnim običajima. Međutim, kada je Imperija
ušla u ozbiljnu krizu i kada su se na rimskom tlu pojavili i varvarski narodi,
primeni dugotrajnih narodnih običaja postavljena je opšta granica:
dugotrajni običaji mogu da se primenjuju, mogu imati čak i snagu zakona
ukoliko ne ugrožavaju interese Carstva (utilitas publica).
Primer regulisanja pitanja: da li eventualni budući naslednici mogu
da raspolažu budućim nasleđem (dobrima živih – bonis viventis) u klasičnom,
postklasičnom i Justinijanovom pravu? – ukazuje i na to da su u
postklasičnom pravu narodni običaji koji nisu bili suprotni interesima
carstva uticali i na promenu pravila klasičnog rimskog prava. U posmatranom
slučaju, klasično pravilo ništavosti raspolaganja budućim nasleđem
modifikovano je pod uticajem germanskih običaja, utoliko, da je uz
saglasnost budućeg ostavioca bila dozvoljena kako podela njegove imovine
za života, a takođe i raspolaganje sa tako podeljenom imovinom od
strane budućih naslednika. Ipak, pri preuzimanju ovog pravila carsko zakonodavstvo
je imalo u vidu i sebični interes Carstva: pretvaranje „mrtvog
kapitala“ porodice u živi iz kojeg su potomci mogli da podmire svoje
poreske obaveze. Prema tome ovaj običaj ne samo što nije bio u suprotnosti
sa opštim interesom, već mu je bio i u službi.
Ključne reči:
dugotrajni običaji; longa consuetudine; utilitas publica;
rimsko pravo; harmonizacija prava; raspolaganje sa budućim nasleđem.