Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2011, vol. XLV, br. 1, str. 215–239
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 341.645:343.14
doi: 10.5937/zrpfns45-0010
Autor:
Dr Sanja Đajić, vanredni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Iako je dokazni postupak Međunarodnog suda pravde načelno uređen njegovim Statutom i Poslovnikom, većina dokaznih pitanja i pravila ustanovljena je u praksi. Zato je i fokus ovog rada upravo na onim slučajevima gde je utvrđivanje činjenica bilo značajno: Krfski tesnac, Vojne i paravojne aktivnosti protiv Nikaragve i Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Razlozi koji su opredeljivali Sud u pogledu dokaza stvorili su odgovarajući okvir i formirali standarde dokaznog postupka. Autor u radu zaključuje da se ova pravila dosledno primenjuju u praksi Suda. Najznačajnije pravilo dokazivanja je da će standard dokazivanja zavisiti od težine tužbenog zahteva, i ono će imati veću ulogu nego opredeljivanje za standard dokazivanja preko prirode postupka (parnični ili krivični). Sud koristi različite standarde dokazivanja za neposrednu i posrednu odgovornost države. Neposredni dokazi koji utvrđuju činjenice kao nepobitne i nesumnjive će biti potrebni za ustanovljenje neposredne odgovornosti države nastalu kao posledica činjenja. Posredni dokazi će biti dovoljni (ako odgovaraju standardu dokazivanja) za posredne oblike odgovornosti države koji rezultiraju iz akata nečinjenja. Težina optužbe opredeljuje i teret dokazivanja: dok se načelo actor incumbit probatio načelno uvek primenjuje, ono može biti ublaženo samim uvođenjem posrednih dokaza koji se koriste za dokazivanje posrednih oblika odgovornosti države. Ako Sud treba prvo da reši pitanje krivične odgovornosti pre nego što raspravi odgovornost države, Sud će, po pravilu, konstatovati da je nadležan i sposoban da odluči o krivičnoj odgovornosti. Iako će Sud tada koristiti svoju terminologiju za krivičnopravni standard dokazivanja (kao što su potpuno nepobitni dokazi), autor ističe da je zapravo reč o klasičnom krivičnopravnom standardu dokazivanja (van razumne sumnje). Ova pitanja, pak, Sud je bio u prilici da reši vrlo lako upravo zahvaljujući jednom neobičnom obeležju predmeta Konvencija o genocidu, jer je Sud raspolagao velikim brojem dokaza i presuda iz postupaka pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Ovim presudama Sud je priznao najveću dokaznu snagu. Drugo dokazno sredstvo po snazi su izjave zvaničnika države koji imaju neposredno saznanje o događaju kada njihove izjave ne idu u korist njihove države. Ovakav pristup oceni dokaza je specifičan upravo za Međunarodni sud pravde.
Ključne reči:
dokazivanje – međunarodni sudski postupak – standard dokazivanja – teret dokazivanja – odgovornost države