Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2023, vol. LVII, br. 2, str. 415-441
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 342.7:578.834]:342.76
doi:10.5937/zrpfns57-45043
Autori:
Bojan Tubić
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
b.tubic@pf.uns.ac.rs
ORCID ID: 0000-0002-1590-3638
Aleksandra Toroman
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
aleksandra.toroman@outlook.com
ORCID ID: 0000-0003-3848-0620
Sažetak:
Pravo na privatnost predstavlјa jedno od osnovnih lјudskih prava jer pokriva širok spektar odnosa koji se odnose na privatan život pojedinca. Počev od prava na porodičan život i prava na privatan život, mnogi instituti koji se u današnje vreme pojavlјuju kao veoma važni, kao što je zaštita podataka, nalaze svoje mesto i deo su prava na privatnost. Uprkos tome, pravo na privatnost je jedno od relativnih prava zaštićeno Evropskom konvencijom, što znači da može biti ograničeno u određenim slučajevima i propisanim uslovima. Predmet ovog rada je upravo ispitivanje uslova ograničenja prava na privatnost koji su propisani Evropskom konvencijom i analiza prakse Evropskog suda za lјudska prava. Ovaj Sud je, u svojoj praksi, na restriktivan način ograničavao uživanje prava na privatnost, uz ispunjavanje tri uslova, a to su, propisanost zakonom, neophodnost u demokratskom društvu i postizanje nekog legitimnog cilјa. Jedan od primera mogućnosti ograničenja prava na privatnost je tokom epidemija virusa Kovid 19. S obzirom na to da je veliki broj država iz celog sveta ograničilo pravo na privatnost postavlјa se pitanje da li i u kojoj meri je ograničenje bilo neophodno, da li je bilo u skladu sa zakonom i da li je služilo legitimnom cilјu.
Ključne reči:
član 8 EKLjP, Kovid 19, ograničenje, vanredno stanje.