Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2022, vol. LVI, br. 3, str. 857–876
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 393.1:338.5(37)
doi: 10.5937/zrpfns56-40968
Autori:
Vukašin Stanojlović
Univerzitet u Beogradu
Pravni fakultet u Beogradu
vukasin.stanojlovic@ius.bg.ac.rs
ORCID ID: 0000-0001-9834-161X
Sažetak:
Sveta i moralna dužnost članova porodice, pre svega naslednika, bila je da sahrani pokojnika. Pogrebna ceremonija i veličina nadgrobnog spomenika odražavali su društveni status ostavioca; ipak, sahrana je imala dvojaku ulogu – da obezbedi miran prelazak duše u večnost i osigura mir potomcima. Čitajući pravničke tekstove, uočava se da je pitanje troškova sahrane bilo od velikog značaja za potomstvo. Osim toga, zaklјučujemo da su rimski zakonodavci, advokati i sveštenici bili posebno svesni njegovog značaja. S tim u vezi, pretor je izdao Edictum de sumptibus funerum, kojim je ustanovlјena actio funeraria, kako bi se utvrdilo ko i pod kojim uslovima stiče pravo na naknadu troškova sahrane, ali i kako bi se obezbedilo da niko ne bude sahranjen o tuđem trošku. Cilј ovog rada je da odgovori na pitanja ko je imao obavezu i odgovornost da organizuje sahranu i snosi njene troškove, kada i pod kojim uslovima je organizator mogao da utuži nastali trošak, kao i šta se smatralo troškovima sahrane.
Rezultati istraživanja ukazuju na sledeće. Veličina sahrane i visina pogrebnih troškova zavisili su od društvenog statusa i bogatstva pokojnika. Troškovi sahrane podelјeni su na nužne, koji obuhvataju troškove bez kojih sahrana ne bi mogla da se organizuje i prigodne, koje zavise od ugleda umrlog. Iako je bilo pokušaja da se Ulpijanova klasifikacija na nužne i pogodne troškove proširi, čini se da to nije bio slučaj u praksi. Troškovi sahrane uglavnom su se – uz nekoliko izuzetaka – pokrivali iz zaostavštine, a obavezu nadoknade učinjenih troškova najčešće su snosila lica koja su sahranjivala pokojnika. Iz Ciceronovih i Ulpijanovih tekstova saznajemo koje su osobe bile dužne da sahranjuju pokojnika, odnosno pokriju troškove sahrane. Važno je napomenuti da istraživanja pokazuju da je od trenutka smrti do plaćanja troškova zaostavština bila u režimu hereditas iacens i da je njome upravlјao pretor kako bi se osiguralo da niko ne bude sahranjen o tuđem trošku.
Rad koristi jezičko, sistemsko i istorijsko tumačenje tekstova D.11.7.12.4–6, D.11.7.13, D.11.7.14.3,4,6 i 10, D.11.7.21, Cic.Leg.2.48–49, kao i istorijski metod.
Ključne reči:
Smrt u antičkom Rimu. Rimska sahrana. Pogrebni troškovi. Cicero. Ulpianus.