Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2022, vol. LVI, br. 1, str. 221-240
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 343.352(37)
doi:10.5937/zrpfns56-34141
Autor:
Nataša Deretić
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
n.deretic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Ovaj rad je nastavak priče o političkoj korupciji u rimskoj imperiji. Krajem principata i početkom dominata promenjen je oblik vladavine; najpre princepsi, pa potom imperatori, postali su apsolutni gospodari ili despoti. U tom periodu, istorija nam pruža niz primera vladavine korumpiranih, okrutnih vladara, čija je „razularenost konačno dovela do pada Rimskog carstva“. Imperator je postao jedini i isključivi gospodar cele države: bio je zakonodavac, šef izvršne vlasti, vrhovni sudija, glavni komandant vojske. U formalnopravnom pogledu vlast impe- ratora je bila neograničena jer je on bio „gospodar i bog’’ (dominus et deus). Država više nije bila res publica (javna stvar) već je postala res privata (privatna stvar) imperatora. Imperatoru je pomagao razgranati činov- nički aparat, čija je najvažnija karakteristika bila bezrezervna lojal- nost imperatoru; on ga je postavljao i smenjivao po svojoj volji. Na stranu to što je bila često evidentna nestručnost ovih organa koji su u nepo- srednom kontaktu sa građanima širili strah svojom samovoljom, podmi- tljivošću, grubošću. Polibijeve reči da „demokratija propada, kada vlast narod učini podmitljivim i lakomim“, posebno je karkteristična za ovaj period, ali nažalost, nije izgubila na aktuelnosti ni danas. Imperator kao zakonodavac donosi zakone koji njemu odgovaraju. Tacitova misao: „što više zakona, iskvarenija država“, dolazi do punog izražaja.
Ključne reči:
moral, kvarenje društva, lakomost, samovolja, zloupo- treba vlasti, mnoštvo zakonskih propisa, privatna korist.