Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2020, vol. LIV, br. 3, str. 1043–1064
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 347.768:347.451(439)
doi: 10.5937/zrpfns54-29420
Autor:
Dr Atila Dudaš, vanredni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
A.Dudas@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Mađarska je Direktivu 1999/44/EZ o određenim aspektima prodaje robe široke potrošnje i pratećim garancijama transponovala u domaće pravo izmenama Građanskog zakonika iz 1959. godine, usvojenih 2002. godine, umesto inkorporisanjem pravila Direktive u Zakon o zaštiti potrošača iz 1997. godine. Takav pristup pokazao je brojne prednosti kada se uporedi sa pravom Srbije. Kod nas je, naime, Zakon o zaštiti potrošača iz 2010. godine uredio saobraznost i garanciju, što nužno nameće potrebu razgraničenja domena primene ovih instituta, s jedne, i odgovornosti za materijalne nedostatke ispunjenje i garancije za ispravno funkcionisanje prodate stvari iz Zakona o obligacionim odnosima, s druge strane. Transponovanjem Direktive u opšta pravila ugovornog prava u mađarskom Građanskom zakoniku iz 1959. godine jedinstveno su uređene odgovornost za materijalne nedostatke i garancija. Ova pravila važe za sve ugovore, pri čemu je broj odredaba koje se primenjuju samo u potrošačkom kontekstu relativno mali.
Osim toga, mađarsko pravo može da posluži kao primer pravnog sistema u kojem usklađeno funkcionišu ugovorna i zakonska garancija. Ugovorna garancija, kao i odgovornost za materijalne nedostatke ispunjenja (saobraznost), jedinstveno je uređena u Zakoniku kako za potrošačke ugovore, tako i za one koji to nisu. Osim nje, postoji nekoliko slučajeva obavezne (zakonske) garancije ustanovljenih uredbama Vlade. Pri tom je domen primene obe vrste garancije jasno određen. Nejasna pravna priroda i domen primene garancije iz Zakona o obligacionim odnosima Srbije po usvajanju Zakona o zaštiti potrošača iz 2010. godine, koji uvodi ugovornu garanciju u potrošačkom kontekstu, takođe je jedna od negativnih posledica transponovanja Direktive 1999/44/EZ u poseban zakon o zaštiti potrošača, a ne u opšta pravila ugovornog prava.
Ovaj pristup je zadržao i novi mađarski Građanski zakonik iz 2013. godine: odgovornost za materijalne nedostatke ispunjenja (saobraznost) i garancija ostaju uređene u okviru opštih pravila ugovornog prava. Zadržan je sistem obaveznih garancija ustanovljenih uredbama Vlade. Značajnu novinu predstavlja uvođenje neposredne odgovornosti proizvođača za nesaobraznost robe u domaće pravo. U pitanju je institut koji se pominje u Direktivi 1999/44/EZ, ali je državama članicama ostavljena sloboda da li će ga uvesti, odnosno zadržati u svojim pravima. Mađarska je iskoristila ovu mogućnost i uredila neposrednu odgovornost proizvođača za nesaobraznost, doduše više od deset godina po transponovanju Direktive. I ovaj institut je uređen u okviru opštih pravila ugovornog prava, pri čemu se primenjuje samo u potrošačkom kontekstu.
Ključne reči:
saobraznost, odgovornost za materijalne nedostatke ispunjenja, ugovorna garancija, zakonska garancija, neposredna odgovornost proizvođača za nesaobraznost