Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2020, vol. LIV, br. 1, str. 93–120
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 343.55:[343.9:141.72
doi: 10.5937/zrpfns54-24973
Autori:
Dr Branislav Ristivojević, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
B.Ristivojevic@pf.uns.ac.rs
Dr Stefan Samardžić, asistent sa doktoratom
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
S.Samardzic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Prve dve godine primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici čine se pravim momentom za sagledavanje njegovih efekata. Polazna tačka analize jeste pretpostavka radikalne feminističke škole, prema kojoj je nasilje u porodici rezultat navodne želje muškaraca da kontrolišu seksualnost žene, koja se ostvaruje kroz institucije porodice i braka, pa dok god ove institucije opstaju nasilje će se ponavljati. U skladu sa tim, recidivizam bi se morao pokazati kao pravilo. Ova škola negira postojanje drugih ličnih faktora kriminalnog ponašanja u porodici, te druge forme nasilja nisu priznate niti se među njima pravi distinkcija.
Na samom početku autori detaljno opisuju brojne metodološke prepreke, te sumarno dokazuju da odredbe samog Zakona počivaju na pretpostavkama radikalne škole feminističke kriminologije. U trećem delu rada autori sumiraju efekte zakona koristeći devet pojedinačnih istraživanja prakse u devet različitih policijskih organizacionih jedinica u Srbiji. Uz značajne metodološke probleme, autori jasno dokazuju da osnovne pretpostavke radikalne škole feminističke kriminologije nemaju uporišta u realnosti srpskog društva.
Da bi pretpostavka opstala, partnersko nasilje bi trebalo da dominira nad nasiljem među srodnicima. U stvarnosti, nasilje između krvnih srodnika obuhvata gotovo polovinu, čak 43% od ukupno prijavljenih slučajeva nasilja u porodici. Imajući u vidu da se nasilje u 51% slučajeva dešava u braku, 19% u vanbrančnim zajednicama i samo 8% u emotivnim vezama van braka i vanbračne zajednice, više je no jasno da nasilje nije vezano za kontrolu muškarca nad ženom, već za odnos u koji je „uloženo“ više, emocija, energije, jednostavno koje proizilazi iz odnosa koji je dublji i sadržajniji, a tiče se sveobuhvatnosti zajedničkog života, u materijalnom, kulturnom, emotivnom i svakom drugom smislu. Nadalje, samo 18% učinilaca su povratnici, pa ni u ovom smislu polazna ekstremna feministička paradigma ne stoji sjajno. Imajući u vidu sve izneto, polazne pretpostavke na kojima je postavljen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, prema rezultatima njegove dosadašnje primene, predstavlja sasvim strano telo srpskoj kulturi, društvu i posledično, pravnoj praksi.
Ključne reči:
nasilje u porodici, Srbija, prevencija, policija, metodologija, feministička kriminologija