Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2020, vol. LIV, br. 1, str. 39–70
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.23:342.7
doi: 10.5937/zrpfns54-24893
Autori:
Dr Dušan Nikolić, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
D.Nikolic@pf.uns.ac.rs
Sloboda Midorović, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
s.midorovic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
U praksi međunarodnih i nacionalnih sudova ima sve više slučajeva u kojima se titularima prava svojine ograničavaju ili uskraćuju određena ovlašćenja da bi drugi pojedinci ili porodice mogli da koriste njihove nepokretnosti kao svoj dom. Taj trend je posledica rasta broja stanovnika na planeti, drastičnog socijalnog raslojavanja, masovnih migracija i dr., sa jedne strane, i nastojanja da se problemi i rastuće tenzije u društvu ublaže vođenjem odgovarajuće socijalne i pravne politike. U toj oblasti postoje zakonske praznine koje sudovi otklanjaju ekstenzivnim tumačenjem međunarodnih konvencija, pozivajući se ponekad i na nešto što u njima ne piše. Tako se npr. u sudskoj praksi kolokvijalno i pojednostavljeno govori o ograničenju prava svojine pravom na dom. Na osnovu sistemske analize međunarodnih dokumenata može se zaključiti da tu materiju pokrivaju tri prava: 1. pravo na adekvatne uslove za zasnivanje doma; 2. pravo na poštovanje doma i, 3. pravo na očuvanje doma. Ona nisu taksativno nabrojana u međunarodnim dokumentima, niti pojmovno određena, ali čine logički niz koji nesumnjivo proističe iz sistema ljudskih prava i sudskih odluka koje su donošene u proteklih sedamdeset godina. U dosadašnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i nacionalnih sudova, pravo svojine je najčešće ograničavano da bi se omogućio nesmetan život u prostoru koji se smatra domom i da bi se sprečilo iseljenje iz takvog prostora. U takvim okolnostima, sud odlučuje kojem će od dva ljudska prava dati prednost: pravu svojine ili pravu na dom. To se postiže tzv. odmeravanjem interesa. Da bi ishod bio što pravičniji, potrebno je utvrditi da li određeni prostor ima obeležje doma. U vezi sa tim često postoje dileme. One su posledica nepostojanja precizne definicije, pa čak ni šire prihvaćenog pojmovnog određenja. U ovom radu je taj fenomen detaljno razmatran u širem istorijskom i uporednopravnom kontekstu. Kada odlučuje o zahtevu da se pravo svojine ograniči da bi se očuvao dom, sud treba da utvrdi da li postoji adekvatna duhovna povezanost korisnika sa prostorom, koja njegovim potrebama daje prednost u odnosu na interese vlasnika koji su isključivo materijalne prirode. Ako odluči da ograniči pravo svojine, sud treba da odredi na koji način će vlasniku biti obezbeđena naknada. Po pravilu, taj teret treba da snosi lice koje nastavlja da koristi prostor, a ako to nije moguće, trebalo bi da sredstva obezbedi država iz fondova za finansiranje socijalnih programa, na šta je načelno obavezuju ratifikovane međunarodne konvencije. U radu su navedeni primeri aktivne pravne politike i dobre prakse u uporednom pravu. Posebno je analizirana pravna politika i sudska praksa Republike Srbije u toj oblasti.
Ključne reči:
svojina, dom, prvo na adekvatne uslove za zasnivanje doma, pravo na poštovanje doma, pravo na očuvanje doma