Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2019, vol. LIII, br. 3, str. 803–832
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 342.25(497.113)
doi: 10.5937/zrpfns53-23048
Autor:
Dr Darko Simović, redovni profesor
Kriminalističko-policijski univerzitet
darko.simovic@kpu.edu.rs
Sažetak:
Republika Srbija još uvek nema jasno definisan ustavni identitet. Jedno od delikatnih pitanja iz te sfere je i to da li je teritorijalna autonomija Vojvodine postala deo ustavnog identiteta Republike Srbije. Afirmativan odgovor bi mogao da se zasnuje na uverenju da je teritorijalna autonomija neprekidan oblik decentralizacije državne vlasti već više od sedam decenija. Međutim, ukoliko se ima u vidu činjenica da se teritorijalna autonomija sve vreme menjala i kretala između ekstremnih modela, koji pri tom ne odgovaraju teorijskom pojmu teritorijalne autonomije, može se zaključiti da je Autonomna pokrajina Vojvodina postojan element ustavnog sistema Republike Srbije samo nominalno i to po formi, ali ne i po sadržini. Ujedno, postojeći model teritorijalne autonomije se osporava uz kritiku da je njen nivo nizak, a da su ustavna jemstva slaba i nedelotvorna. Takve reči jasno sugerišu da ustavni model teritorijalne autonomije još uvek nije dobio svoj konačan oblik. Imajući u vidu da je teritorijalna autonomija često bila dezintegrišući faktor, kao i da izuzev tradicije koja je takođe upitna, ne postoje drugi uverljivi razlozi za opstajanje Autonomne pokrajine Vojvodina, Republika Srbija treba da se okrene nekom drugom modelu teritorijalne decentralizacije državne vlasti.
Ključne reči:
ustav, ustavni identitet, teritorijalna autonomija, nacionalne manjine, Republika Srbija, Vojvodina