Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2019, vol. LIII, br. 2, str. 505–524
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 343.852:616.89(497.11)
doi: 10.5937/zrpfns53-23652
Autor:
Dr Emir Ćorović, vanredni profesor
Državni univerzitet u Novom Pazaru
Departman za pravne nauke
ecorovic@np.ac.rs
Sažetak:
U sistemu zaštitnih mera srpski Zakon o prekršajima reguliše i dve mere medicinskog karaktera: obavezno lečenje zavisnika od alkohola i psihoaktivnih supstanci (čl. 59) i obavezno psihijatrijsko lečenje (čl. 60). Ovu poslednju zaštitnu meru nije poznavalo naše ranije prekršajno zakonodavstvo, tako da je ona uvedena važećim Zakonom o prekršajima iz 2013. godine. Obavezno lečenje zavisnika od alkohola i psihoaktivnih supstanci je namenjeno učiniocima prekršaja koji su zavisnici od navedenih sredstava, dok je obavezno psihijatrijsko lečenje predviđeno za neuračunljive i bitno smanjeno uračunljive učinioce prekršaja. Navedene zaštitne mere imaju sličnosti sa medicinskim merama bezbednosti iz Krivičnog zakonika, kao što su obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi (čl. 81), obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi (čl. 82), obavezno lečenje narkomana (čl. 83) i obavezno lečenje alkoholičara (čl. 84). Njihova sličnost ima i legislativno pokriće, jer je u čl. 233 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija Srbije propisano da se odredbe tog zakona o izvršenju mera bezbednosti shodno primenjuju na izvršenje zaštitnih mera izrečenih za prekršaj.
Bez obzira na koncepcijsku sličnost između medicinskih zaštitnih mera i medicinskih mera bezbednosti, postoje i određene značajne razlike u njihovoj regulativi. Prvo, svrha mera bezbednosti se sastoji u otklanjanju „stanja“ ili „uslova“ koji mogu uticati da učinilac ponovi krivično delo (čl. 78 Krivičnog zakonika), dok se svrha zaštitnih mera ogleda u otklanjanju „uslova“ koji mogu uticati na ponavljanje vršenja prekršaja (čl. 51 st. 1 Zakona o prekršajima). Nije jasno zbog čega zakonodavac i kod zaštitnih mera nije propisao da se njima otklanjaju „stanja“, jer upravo se tim izrazom ukazuje na osnov primene medicinskih mera bezbednosti, što bi se trebalo odnositi i na medicinske zaštitne mere. Drugo, Krivični zakonik je formalno odvojio tretman zavisnika od opojnih droga i zavisnika od alkohola, pod izgovorom da se radi o dve različite vrste zavisnosti, dok je Zakon o prekršajima predvideo jedinsvenu zaštitnu meru za ove dve kategorije zavisnika. Može se postaviti pitanje zašto je zakonodavac kod sličnih mera predvideo dva različita koncepta? Na kraju, kod zaštitne mere obaveznog psihijatrijskog lečenja zakonodavac nije predvideo poseban postupak njihovog izricanja, kao što je kod psihijatrijskih mera bezbednosti, u Zakoniku o krivičnom postupku, detaljno regulisao postupak njihovog izricanja. Iako Zakon o prekršajima u svojim procesnim odredbama upućuje na shodnu primenu Zakonika o krivičnom postupku, teško da se u konkretnim slučajevima odredbe tog Zakonika koje se odnose na postupak izricanja psihijatrijskih mera bezbednosti mogu primeniti i na postupak izricanja zaštitne mere obaveznog psihijatrijskog lečenja. Ovo iz razloga što je Zakonik o krivičnom postupku predvideo posebna procesna pravila koja se odnose na psihijatrijske mere bezbednosti (tzv. poseban krivični postupak), koja u mnogome odudaraju od opšte krivične procedure. O tim razlikama u postupku očigledno se nije vodilo računa prilikom propisivanja zaštitne mere obaveznog psihijatrijskog lečenja.
Ključne reči:
prekršajno pravo, medicinske zaštitne mere, medicinske mere bezbednosti