Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2018, vol. LII, br. 4, str. 1775–1792
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 349.44:347.235
doi: 10.5937/zrpfns52-20231
Autori:
Sloboda Midorović, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
s.midorovic@pf.uns.ac.rs
Dr Dušan Nikolić, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
d.nikolic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Prostorno planiranje je od posebnog značaja za društvenu zajednicu, jer unosi red u suživot ljudi na određenoj teritoriji i omogućuje zaštitu važnih javnih interesa. Organi državne vlasti i lokalne samouprave su ovlašćeni međunarodnim sporazumima, ustavom i zakonima da različitim planskim dokumentima odrede za koje namene, pod kojim uslovima i na koji način se može koristiti prostor u režimu javne svojine, ali isto tako i prostor koji je u privatnoj svojini. To znači da se prostornim planiranjem mogu ograničiti svojinska ovlašćenja. Efekti državnog intervencionizma u takvim slučajevima mogu biti pozitivni sa stanovišta titulara prava svojine. Na primer, kada se manje kvalitetno poljoprivredno zemljište pretvori u gradsko građevinsko zemljište, tržišna cena parcele može biti višestruko uvećana. Međutim, postoje situacije u kojima prostorni planovi utiču na smanjenje vrednosti nepokretnosti. Na primer, ukoliko se odredi da će u blizini mirnog stambenog bloka u predgrađu biti izgrađen autoput. U savremenim pravnim sistemima je široko zastupljen stav da je javni interes iznad privatnog i da pravo svojine može biti ograničeno ili čak i oduzeto ako je to neophodno da bi se zadovoljile opravdane i važne potrebe društvene zajednice. U slučaju eksproprijacije, vlasniku pripada tzv. pravična naknada. Međutim, kada se radi o umanjenju vrednosti nepokretnosti usled promene planskih dokumenata, postoje mnoga otvorena pitanja i neslaganja. U jednoj od odluka Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa prostornim planiranjem (Sporrong and Lönnroth v Sweden) izneto je mišljenje da treba uspostaviti ravnotežu između interesa društvene zajednice koji se ostvaruju prostornim planiranjem i privatnih interesa vlasnika nepokretnosti. Na toj osnovi je nastala doktrina ravnoteže interesa. Ona je od nedavno dobila mesto i u pravnoj regulativi Republike Srbije. Zakonom o planiranju i izgradnji je propisano da je imalac javnih ovlašćenja koji izmeni uslove iz izdatih lokacijskih uslova odgovoran za štetu koju investitor pretrpi usled preduzimanja aktivnosti na osnovu prvobitno izdatih lokacijskih uslova. Navedeno normativno rešenje je nesumnjivo usvojeno pod pritiskom potreba za stranim investicijama. Međutim, ono može doprineti poboljšanju pozicije u kojoj se nalaze i drugi subjekti koji trpe štetne posledice usled promene prostornih planova i sa njima povezanih planskih dokumenata.
Ključne reči:
prostorno planiranje, javni interes, svojina, vrednost nepokretnosti