Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2018, vol. LII, br. 3, str. 977–990
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 351.942:061.1EU
doi: 10.5937/zrpfns52-19530
Autori:
Dr Zoran R. Radivojević, redovni profesor
Univerzitet u Nišu
Pravni fakultet u Nišu
zoranr@prafak.ni.ac.rs
Dr Vesna P. Knežević Predić, redovni profesor
Univerzitet u Beogradu
Fakultet političkih nauka u Beogradu
vesna.knezevicpredic@fpn.bg.ac.rs
Sažetak:
Načelo supsidijarnosti izražava ideju da se višem nivou ili široj zajednici prepušta samo ono što se može bolje i efikasnije ostvariti nego na nižem nivou vlasti. Preuzeto iz ustavnog prava pojedinih država članica, ovo načelo ušlo je bez izričitog pominjanja u primarno pravo Evropskih zajednica kao rukovodni princip u oblasti zaštite životne sredine. Sa osnivanjem Evropske unije načelo supsidijarnosti je doživelo značajan razvoj postajući kako politički princip njene organizacije, tako i rukovodeće načelo u vršenju ovlašćenja koja nemaju isključivi karakter. Lisabonski ugovor zadržava supsidijarnost u oba ova vida, ali proširuje domen njene primene na sve oblasti delovanja Evropske unije, uključujući bivši drugi i treći stub. U isto vreme uspostavljaju se mehanizmi koji omogućavaju implementaciju i stalni nadzor nad primenom načela supsidijarnosti u postupku usvajanja zakonskih akata. Radi se zapravo o mehanizmu koji obezbeđuje ex ante kontrolu, odnosno sistem ranog upozoravanja u koji su uključeni nacionalni parlamenti država članica. S druge strane, pravosudnu ili ex post kontrolu vrši Sud pravde u postupku ocene zakonitosti legislativnih akata povodom podnetih tužbi za poništaj zbog povrede načela supsidijarnosti. Kao ovlašćeni tužioci u ovom postupku, pored država članica, pojavljuju se nacionalni parlamenti, njihovi domovi ili Komitet regiona.
Ključne reči:
supsidijarnost, Evropska unija, Lisabonski ugovor, sistem ranog upozoravanja, pravosudna kontrola