Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2018, vol. LII, br. 1, str. 65–78
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.23:349.3(430)
doi: 10.5937/zrpfns52-17545
Autori:
Dr Dušan Nikolić, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
D.Nikolic@pf.uns.ac.rs
Sloboda Midorović, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
s.midorovic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
U Evropi je od sredine XIX veka počela da se razvija teorija o socijalnoj funkciji prava svojine. Plejada čuvenih evropskih misli laca kojoj su pripadali Girke, Jering, Digi, Hedeman, Menger i Rener ukazala je na potrebu da se pojedini privatnopravni instituti ograniče u javnom interesu. Neke od tih ideja su nakon Prvog svetskog rata prihvatili krea tori pravnih sistema u više zemalja. Teorija o socijalnoj funkciji prava svojine je tako dobila odjeka i u čuvenom Vajmarskom ustavu iz 1919. godine.
Ograničenja prava svojine u opštem interesu postoje u svim savreme nim pravnim sistemima. Ona su ustanovljena zakonom, a u nekim država ma i ustavom, kao najvišim pravnim aktom. Ta činjenica ukazuje na značaj socijalne funkcije prava svojine. Sa istorijskog ali i pozitivnopravnog stanovišta posebnu pažnju iziskuju pravni sistem i pravna doktrina Nemačke. Polazište za regulisanje socijalne funkcije prava svojine u toj zemlji predstavlja član 14 Osnovnog zakona (Grundgesetz) iz 1949. U prvom stavu su zagarantovani pravo svojine i pravo nasleđivanja, ali je zakonodav cu dato i ovlašćenje da propiše njihovu sadržinu i ograničenja. U drugom stavu piše da pravo svojine obavezuje i da njegovo vršenje treba da bude na dobrobit zajednice. Barijeru nametanju svojinskih ograničenja postavljaju dve osnovne Ustavom zagarantovane vrednosti: ljudsko dostojanstvo (die Würde des Menschen) i pravo na slobodan razvoj ličnosti (die freie Entfaltung der Persönlichkeit). Nemački sudovi štite pravo svojine kao instrument za ostvarenje dostojanstva, lične autonomije, privatnosti i kao pretpo stavku za slobodan razvoj ličnosti. Sa druge strane, postoji tzv. insti tucionalna garantija (Institutionsgarantie) koja podrazumeva pravo države da uredi i ograniči neki institut u javnom interesu. Tako je u slučaju Naßauskiesung Savezni ustavni sud (Bundesverfassungsgericht) našao da je pogrešna premisa Vrhovnog suda pravde (Bundesgerichtshof) da vlasniku ze mljišta u skladu sa § 905 Nemačkog građanskog zakonika pripada pravo na korišćenje izvora vode koje se nalaze na toj parceli. Paragrafom 905 je pro pisano „pravo vlasnika zemljišta prostire se i na prostor iznad i ispod površine zemlje. Vlasnik međutim ne može zabraniti uticaje na tim visi nama ili dubinama, ukoliko nema interesa za njihovo isključenje.“ U vezi sa ovim argumentom Ustavni sud je izneo stav da ne postoji podudarnost izme đu građanskopravnog i ustavnopravnog pojma svojine. Osim toga, istakao je da poređenje nije primereno jer u vreme donošenja Nemačkog građanskog zako nika nije postojala potreba da se vlasnicima zemljišta ograniči korišćenje podzemnih voda. U međuvremenu su narasle potrebe industrije uslovile zna čajne promene koje su dovele do izmene pravne regulative. Savezni ustavni sud je osporenu meru smatrao dozvoljenim ograničenjem prava svojine u javnom interesu. U radu su navedeni i drugi primeri iz prakse sudova Nemačke koji se odnose na različite aspekte socijalne funkcije prava svojine.
Da bi se stekla realna i potpuna predstava o socijalnoj funkciji prava svojine u Nemačkoj, treba imati u vidu i pojedine institute pri vatnog prava, poput fideikomisa i porodičnih zadužbina, koje omogućuju da se veliki deo nacionalnog bogatstva izdvoji iz pravnog prometa u ko rist određenih slojeva stanovništva i pretvori u svojevrsna dobra mrtve ruke. Toj problematici je posvećen završni deo ovog rada.
Ključne reči:
pravo svojine; socijalna funkcija; nemačko pravo