Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2017, vol. LI, br. 4, str. 1453–1469
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.27:347.451.032(37)
doi: 10.5937/zrpfns51-15918
Autori:
Dr Magdolna Sič, vanredni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
M.Sic@pf.uns.ac.rs
Milan Milutin, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
M.Milutin@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
U ovom radu razmatramo sledeća pitanja: razvoj prava prodaje (ius vendendi) predmeta zaloge od strane založnog poverioca u slučaju pignusa; pitanje na čemu se bazira njegovo ovlašćenje da kao nevlasnik, suprotno pravilu „nemo plus iuris“, prenese pravo svojine na kupca; i sa ovima povezano pitanje odgovornosti za evikciju. Glavna tema našeg istraživanja jeste: koga tereti odgovornost ako predmet zaloge bude eviciran od kupca – poverioca ili neposredno dužnika? Ovo pitanje je bilo veoma aktuelno u starom Rimu. S obzirom na to da je evidencija nepokretnosti i drugih stvari prvenstveno služila obezbeđenju naplate poreza, da nije bila ažurna i retko je bila dostupna privatnim licima, često je dolazilo do zalaganja tuđih stvari, o čemu svedoči znatan broj tekstova u izvorima. Prateći kazuistička rešenja klasičnih pravnika zasnovanih na principu bonae fidei, u Justinijanovom pravu stižemo do odgovora na naše pitanje: da dužnik neposredno odgovara za evikciju prodatog predmeta zaloge – do rešenja koje je, po našem mišljenju, prihvatljivo i u savremenom pravu.
Ključne reči:
pignus; zaloga; ius vendendi; prodaja zaloge; evikcija.