Ceo tekst rada:

Preuzimanje rada u pdf formatu

Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad

2017, vol. LI, br. 4, str. 1453–1469

jezik rada: srpski

Originalni naučni rad

udk: 347.27:347.451.032(37)

doi: 10.5937/zrpfns51-15918

Autori:

Dr Magdolna Sič, vanredni profesor

Univerzitet u Novom Sadu

Pravni fakultet u Novom Sadu

M.Sic@pf.uns.ac.rs

 

Milan Milutin, asistent

Univerzitet u Novom Sadu

Pravni fakultet u Novom Sadu

M.Milutin@pf.uns.ac.rs

Sažetak:

U ovom radu razmatramo sledeća pitanja: razvoj prava prodaje (ius vendendi) predmeta zaloge od strane založnog poverioca u slučaju pignusa; pitanje na čemu se bazira njegovo ovlašćenje da kao nevlasnik, suprotno pravilu „nemo plus iuris“, prenese pravo svojine na kupca; i sa ovima povezano pitanje odgovornosti za evikciju. Glavna tema našeg istraživanja jeste: koga tereti odgovornost ako predmet zaloge bude eviciran od kupca – poverioca ili neposredno dužnika? Ovo pitanje je bilo veoma aktuelno u starom Rimu. S obzirom na to da je evidencija nepokretnosti i drugih stvari prvenstveno služila obezbeđenju naplate poreza, da nije bila ažurna i retko je bila dostupna privatnim licima, često je dolazilo do zalaganja tuđih stvari, o čemu svedoči znatan broj tekstova u izvorima. Prateći kazuistička rešenja klasičnih pravnika zasnovanih na principu bonae fidei, u Justinijanovom pravu stižemo do odgovora na naše pitanje: da dužnik neposredno odgovara za evikciju prodatog predmeta zaloge – do rešenja koje je, po našem mišljenju, prihvatljivo i u savremenom pravu.

Ključne reči:

pignus; zaloga; ius vendendi; prodaja zaloge; evikcija.