Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2017, vol. LI, br. 3 tom 2, str. 1041–1053
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 341.95:347.235(497.11)“18“
doi: 10.5937/zrpfns51-15013
Autor:
Dr Maša Kulauzov, vanredni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
M.Kulauzov@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Autor u radu vrši istorijskopravnu analizu zakonskih i podzakonskih akata koji regulišu uslove nastanjivanja stranaca u Srbiji, sticanja nepokretnosti i dobijanja državne pomoći i subvencija. Kako se proces kolonizacije odvijao sa nesmanjenim intenzitetom kroz čitav XIX vek, zakonska regulativa o naseljenicima postajala je vremenom sve detaljnija. Po značaju se izdvajaju Zakoni o naseljavanju stranaca iz 1865. i 1880. u kojima su normirani svi aspekti pravnog položaja imigranata u Srbiji, s posebnim osvrtom na pravo sticanja nepokretnih dobara na domaćem tlu. Kao partikularno pravno pravilo pažnju zaslužuje i Uredba o Jevrejima iz 1865. jer su oni predstavljali jedinu etničku skupinu koja je, pored domaćeg stanovništva, mogla steći nepokretnosti, doduše samo u varoši Beograd. Svojinski režim je liberalizovan nakon sticanja nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu 1878. kroz bilateralne konvencije i trgovinske ugovore koje je Srbija zaključila sa pojedinim zemljama. Ipak, i tada su samo državljani zemalja potpisnica mogli sticati nepokretnosti na teritoriji Srbije, i to pod uslovom uzajamnosti i uz primenu klauzule najpovlašćenije nacije, tako da se o opštepriznatom pravu stranaca da budu sopstvenici kuća i zemlje na domaćem tlu zapravo nikada nije ni moglo govoriti.
Ključne reči:
Stranci, imigracija, svojinska prava, nepokretna dobra, Srbija XIX veka.