Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2017, vol. LI, br. 2, str. 465–483
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 351.749:342.738
doi: 10.5937/zrpfns51-15227
Autor:
Vladan M. Mirković, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
V.Mirkovic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Službe bezbednosti kao specijalizovani državni organi predstavljaju važan deo svakog sistema nacionalne bezbednosti i kao takve snose deo odgovornosti za ostvarivanje sveukupne bezbednosti. U vršenju poslova i zadataka ovlašćene su da primenjuju različite mere i metode, od kojih su najefikasnije mere tajnog prikupljanja podataka. Iako efikasne, njihovo normiranje i primena je uvek osetljivog karaktera, s obzirom na to da je reč o merama kojima se u većoj ili manjoj meri odstupa od garantovanih ljudskih prava, pre svih prava na privatnost i prava na tajnost komunikacije. Nakon napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine, „rat protiv terorizma“ i uopšte aktivnosti na ostvarivanju nacionalne bezbednosti obeležile su često kršenje ljudskih prava pod izgovorom zaštite javnog interesa i nacionalne bezbednosti. U cilju da se mere i aktivnosti na ostvarivanju nacionalne bezbednosti ne pretvore i same u terorizam i državni teror, Savet Evrope i Evropska unija usvojli su određena pravila kojih države članice treba da se pridržavaju prilikom normiranja i primene mera tajnog prikupljanja podataka kako bi se ostvario važan cilj – poštovanje standarda pravne države i vladavine prava, čime se podjednako štiti javni i privatni interes. Analiza mera tajnog prikupljanja podataka koje službi bezbednosti preduzimaju u preventivne svrhe u ovom radu obuhvata zakonska rešenja u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
Ključne reči:
nacionalna bezbednost, službe bezbednosti, tajno prikupljanje podataka, prava i slobode građana.