Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2016, vol. L, br. 4, str.1083–1101
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.23:628.1]:342.7
doi: 10.5937/zrpfns50-13209
Autor:
Dr Dušan Nikolić, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
d.nikolic@pf.uns.ac.rs
Sloboda Midorović, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
s.midorovic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Voda je u prošlosti dugo tretirana kao opšte dobro koje treba da bude dostupno svim pripadnicima društvene zajednice. Međutim, vremenom su se okolnosti menjale. Pojava i postupno jačanje individualne svojine, uticali su na transformaciju društvenih odnosa koji su nastajali u vezi sa korišćenjem vodnih resursa. Vlasnici nepokretnosti koje su bile u neposrednoj vezi sa izvorištima, ovlašćeni su da po principu prvenstva koriste vodu za svoje potrebe i potrebe svog domaćinstva (prior tempore, potior iure). Prema tradicionalnom shvatanju, susedi su bili dužni da se uzdrže od korišćenja vode, sve dok on ne namiri svoje potrebe, u granicama tzv. redovne (normalne) upotrebe. Po istoj logici, privilegovani vlasnik nepokretnosti je takođe mogao da zahteva i od svih trećih lica da ga ne ometaju u korišćenju vodnih resursa (ius excludendi tertii). Naime, ovlašćenje korišćenja vode je bilo akcesorne prirode i pripadalo je korpusu prava svojine, koje je, kao apsolutno, delovalo prema svima (erga omnes). Kasnije je ustanovljeno, neakcesorno (samostalno), prenosivo pravo na korišćenje vodnih resursa čiji nosilac može biti država, lokalna zajednica, privatno pravno lice i pojedinac, nezavisno od toga da li je vlasnik nepokretnosti koja je u vezi sa izvorištem ili ne. U međuvremenu je došlo do značajnih promena u shvatanju prava svojine. Ono se više ne smatra apsolutnim, u izvornom smislu. U ustavima nekih zemalja i odlukama najviših nacionalnih i nadnacionalnih sudova piše da svojina ima socijalnu funkciju i da se može ograničiti u javnom interesu. U tom smislu i ovlašćenje korišćenja vodnih resursa može biti ograničeno u interesu društvene zajednice, a kako pokazuje praksa pojedinih zemalja, i u interesu drugih pojedinaca i privatnih pravnih lica. O tome, između ostalog, svedoče različiti oblici javno-privatnog partnerstva.
Pravo vlasnika nepokretnosti da koristi vodne resurse dodatno može biti ograničeno priznavanjem univerzalnog ljudskog prava na vodu. U vezi sa tim, u pravnoj teoriji postoje brojne nedoumice. Najznačajnija je svakako ona koja se tiče postojanja univerzalnog ljudskog prava na vodu. Neki smatraju da ono ne postoji, ali da je u nastajanju. Drugi misle da je implicitno sadržano, odnosno, da se izvodi iz postojećih ljudskih prava, a ima i onih koji smatraju da je to pravo sui generis. U radu su analizirani dokumenti Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope, praksa Evropskog suda za ljudska prava i pravna regulativa Republike Srbije koja se odnosi na tu problematiku.
Uvođenje univerzalnog ljudskog prava na vodu ima poseban značaj u vremenu u kom živimo. Za to postoje dva važna razloga. Prvi predstavlja mogućnost horizontalne primene ljudskih prava u građanskopravnim odnosima (konstitucionalizacija), koja može dovesti do sužavanja prava svojine u interesu drugih lica. Drugi predstavljaju masovne migracije koje su posledica klimatskih promena, globalnog zagrevanja i nestašice vode. U takvim okolnostima treba utvrditi adekvatnu pravnu politiku, zasnovanu na sveobuhvatnim naučnim istraživanjima, i doneti odgovarajuću pravnu regulativu.
Ključne reči:
voda; građansko pravo; pravo na vodu; svojinski odnosi; klimatske promene; migracije.