Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2016, vol. L, br. 2, str. 713–725
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 342.511:342.4(497.11)”2006”
doi: 10.5937/zrpfns50-12050
Autor:
Aleksandar Đorđević, student doktorskih studija
Univerzitet u Beogradu
Pravni fakultet u Beogradu
aleksandar.djordjevic@advokatdjordjevic.com
Sažetak:
Od uvođenja višestranačja u Srbiji, predsednik Republike je bio u središtu pažnje. To naročito važi za period važenja Ustava Srbije od 1990, ali i posle, otkada je na snazi Ustav od 2006. Ukoliko bi se zadržali isključivo na normativnoj analizi, nema dileme da bi zaključak bio da je ustavotvorac nastojao da od predsednika Republike stvori moderatornu vlast koja svojim nezavisnim ustavnopravnim položajem treba da doprinosi uspostavljanju ravnoteže u sistemu vlasti. U ustavnoj praksi, u prethodnih deset godina, za važenja Ustava Srbije od 2006, imali smo dva potpuno različiti „stila predsednikovanja“, pri čemu nijedan ne odgovara važećoj „ustavnopravnoj slici“ ove institucije. Od 2007. do 2012. predsednik Republike Tadić se ponašao kao centralna ustavna figura, težeći da usredsredi vlast u svojim rukama, oslanjajući se na moć koja je proizlazila iz pozicije vođe tada najjače političke partije. S dolaskom na mesto predsednika Nikolića, koji se odrekao funkcije predsednika političke partije, ustavna i politička moć se pomeraju gotovo u potpunosti ka predsedniku Vlade, a predsednik Republike se katkad ponaša i ispod ustavnih ovlašćenja kojima raspolaže.
Ključne reči:
Ustav od 2006. – Predsednik Republike. – Izbor predsednika. – Ovlašćenja predsednika. – Odgovornost predsednika.