Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2016, vol. L, br. 2, str. 549–567
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.447.7:336.77
doi: 10.5937/zrpfns50-11622
Autor:
Dr Atila Dudaš, docent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
A.Dudas@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Ekonomska kriza, koja je 2008. godine dobila svetske razmere i zahvatila i Srbiju, znatno je otežala otplatu kredita indeksiranih u stranoj valuti, tada pre svega u švajcarskim francima. Rastući broj kredita sa čijom otplatom su dužnici bili u docnji neminovno je doveo do povećanja broja sudskih postupaka u kojima su korisnici kredita pokušavali da postignu proglašenje ugovora o kreditu ništavim. U ovim postupcima sudovi su morali da zauzmu stav u vezi sa nekim tipskim odredbama u ugovorima o kreditu ili bankarskom praksom koju su korisnici kredita smatrali nedopuštenim. U najvećem broju slučajeva sudovi su nepoštenom proglašavale odredbu u ugovoru o kreditu na osnovu koje je banka imala pravo da naknadno, tj. po zaključenju ugovora, i jednostrano, tj. bez posebne saglasnosti korisnika kredita, promeni (redovno poveća) kamatnu stopu s dejstvom za preostali period u otplati kredita, kao i odredbu koja je omogućavala banci da isplatu i otplatu kredita obračunava po različitim kursevima: isplatu kredita po kupovnom, dok rate otplate kredita po prodajnom kursu. Ove nepoštene odredbe ugovora o kreditu bez sumnje postojale su u bankarskoj praksi i pre izbijanja ekonomske krize, ali su poteškoće u otplati kredita prouzrokovane krizom bile društveni činilac usled kojeg su dospele u vidokrug sudova.
U ovom radu je predmet analize reakcija najpre sudske prakse, a nakon toga i zakonodavca, na praksu ugovaranja klauzule u ugovoru o kreditu koja ovlašćuje banku da varijabilnu kamatnu stopu naknadno i jednostrano poveća. Primenu ove klauzule su banke redovno uslovile značajnim promenama na međunarodnom finansijskom tržištu ili povećanjem troškova izvora finansiranja, dok je u nekim slučajevima uslov njene primene jednostavno bila promena poslovne politike banke ili potreba da banka posluje sa dobiti. U pitanju su okolnosti na koje korisnik kredita nikako ne može da utiče, a dobrim delom su okolnosti na koje je banka mogla da utiče, odnosno da ih u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir, ili su okolnosti koje spadaju u sferu njene kontrole, odnosno za koje ona snosi poslovni rizik.
Jednodušni stav sudske prakse, kako u vezi sa ugovorima o kreditu u kojima se na strani korisnika kredita pojavljuje potrošač, tako i u onima u kojima se u tom svojstvu nalazi pravno lice ili fizičko lice koje se ne kvalifikuje kao potrošač, je da su ovakve odredbe ništave, jer su protivne načelu savesnosti i poštenja i načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja, s jedne, kao i zbog toga što čine predmet ugovora neodređenim, s druge strane. Sudovi, međutim, zbog ovakve klauzule gotovo nikada ne proglašavaju ugovor u celini ništavim, već primenjuju institut delimične ništavosti. Do usvajanja Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga 2011. godine, sudovi su odluku o delimičnoj ništavosti zasnivali na pravilima opšteg ugovornog prava prema Zakonu o obligacionim odnosima. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga izričito zabranjuje izmenu kamatne stope pozivom na promenu poslovne politike ili na interne akte banke i propisuje da se kao promenljivi elementi varijabilne kamatne stope mogu ugovoriti samo elementi (podaci ili indeksi) koji se zvanično objavljuju, odnosno elementi na koje nijedna strana ne može da utiče jednostranom izjavom volje. Ovim je ugovaranje varijabilne kamatne stope sa neodredivim elementom ili elementom na koji banka jednostrano može da utiče, mehanizam koji su banke često primenjivale i u slučajevima kada to ekonomski nije bilo opravdano, postalo i zakonom izričito zabranjeno.
Ključne reči:
jednostrano povećanje kamatne stope u ugovorima o kreditu, varijabilna kamatna stopa, ugovor o kreditu, potrošački kredit