Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2016, vol. L, br. 2, str. 585–600
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 349.412.2(497.11)
doi:10.5937/zrpfns50-11665
Autor:
Jelena Veselinov, upravnik poslova
Matice srpske
veselinov.jelena@gmail.com
Sažetak:
Proces restitucije, u svom osnovnom konceptu, mora ravnopravno postaviti dva cilja: a) otklanjanje učinjenih nepravdi, tj. povraćaj imovine ranijim vlasnicima kojima je ona oduzeta intervencijom države; b) stvaranje uslova za nastajanje tržišno orijentisanih privrednih subjekata i postizanje većeg stepena ekonomske stabilnosti. Bez toga, restitucija bi imala ograničen domašaj. Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju donet je tek 2011. godine, dakle u vreme kada je proces transformisanja svojine tekao već više od dve decenije. Kada se promenama fundamentalnih principa u organizovanju društva zahvataju odnosi svojine, princip pravičnosti zahteva da svi subjekti, koliko je to moguće, budu u pravno jednakoj poziciji. Međutim, kada je reč o restituciji, donošenjem i primenom propisa praktično je učinjena posredna diskriminacija. U radu su otvorena samo neka aktuelna pitanja restitucije koja se odnose na povredu osnovnih pravnih načela: Razlike u pravnom položaju lica kojima je oduzeta imovina; Razlike u mogućnostima ostvarivanja prava lica kojima se oduzeta imovina vraća opštim zakonom i zakonom o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama; Različit stepen pravne sigurnosti za lica kojima se imovina vraća u naturi i za lica kojima se naknada daje u novcu i hartijama od vrednosti. Problemi u sprovođenju zakona koje, na osnovu važećih zakonskih rešenja, praktično ni teorijski, nije moguće razrešiti, a koji su u radu prikazani imali su za cilj da ukažu na postojanje ozbiljnih nedostataka i protivrečnosti u tekstu Zakona i neophodnost njegove izmene i dopune.
Ključne reči:
svojina, oduzimanje imovine, restitucija, ustanova, udruženje građana.