Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2015, vol. XLIX, br. 4, str. 1861–1875
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 341.222:341.6
doi: 10.5937/zrpfns49-9910
Autor:
Dr Bojan Tubić, docent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
B.Tubic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Teritorijalni sporovi u međunarodnom pravu rešavaju se mirnim putem što podrazumeva pregovore, posredovanje, istražne komisije, izmirenje, arbitražu i postupak pred Međunarodnim sudom pravde. Granice između država su, u praksi, određivane na osnovu načela uti possidetis juris i načela efektiviteta. Istorijski argumenti u cilju sticanja teritorije nisu opšte prihvaćeni, već se zahteva da promene granica moraju da budu rezultat demokratski izražene volje država. Takođe, pravo naroda na samoopredeljenje je korišćeno u procesu dekolonizacije za nastajanje novih država, ali se javilo i u novije vreme kao na primer u slučaju Istočnog Timora, kao osnov za sticanje nezavisnosti. Izvan sfere kolonijalizma, pravo naroda na samoopredeljenje je prilično nejasno i sporno po pitanju njegovog obima i sadržine. Tradicionalni načini sticanja teritorije su i dalje od velikog, pa i odlučujućeg značaja u međunarodnom pravu. Skoro sve države se oslanjaju na njih kako bi potkrepile svoje zahteve za posedovanjem određenih teritorija. Stoga, međunarodni sudovi i arbitražna tela ne mogu da ih ignorišu.
Ključne reči:
teritorijalni sporovi, pravo na smoopredeljenje, Međunarodni sud pravde.