Ceo tekst rada:

Preuzimanje rada u pdf formatu

Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad

2015, vol. XLIX, br. 4, str. 1861–1875

jezik rada: srpski

Originalni naučni rad

udk: 341.222:341.6

doi: 10.5937/zrpfns49-9910

Autor:

Dr Bojan Tubić, docent

Univerzitet u Novom Sadu

Pravni fakultet u Novom Sadu

B.Tubic@pf.uns.ac.rs

Sažetak:

Teritorijalni sporovi u međunarodnom pravu rešavaju se mirnim putem što podrazumeva pregovore, posredovanje, istražne komisije, izmirenje, arbitražu i postupak pred Međunarodnim sudom pravde. Granice između država su, u praksi, određivane na osnovu načela uti possidetis juris i načela efektiviteta. Istorijski argumenti u cilju sticanja teritorije nisu opšte prihvaćeni, već se zahteva da promene granica moraju da budu rezultat demokratski izražene volje država. Takođe, pravo naroda na samoopredeljenje je korišćeno u procesu dekolonizacije za nastajanje novih država, ali se javilo i u novije vreme kao na primer u slučaju Istočnog Timora, kao osnov za sticanje nezavisnosti. Izvan sfere kolonijalizma, pravo naroda na samoopredeljenje je prilično nejasno i sporno po pitanju njegovog obima i sadržine. Tradicionalni načini sticanja teritorije su i dalje od velikog, pa i odlučujućeg značaja u međunarodnom pravu. Skoro sve države se oslanjaju na njih kako bi potkrepile svoje zahteve za posedovanjem određenih teritorija. Stoga, međunarodni sudovi i arbitražna tela ne mogu da ih ignorišu.

Ključne reči:

teritorijalni sporovi, pravo na smoopredeljenje, Međunarodni sud pravde.