Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2015, vol. XLIX, br. 2, str. 727–747
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 34.021(37+497.11)
doi: 10.5937/zrpfns49-8408
Autor:
Dr Vladimir Vuletić, docent
Univerzitet u Beogradu
Pravni fakultet u Beogradu
pfc@ius.bg.ac.rs
Sažetak:
O prinudi, koja je, u našem pravnom sistemu, institut privatnog i javnog prava, definisana Zakonom o obligacionim odnosima i Krivičnim zakonikom Republike Srbije, u domaćim okvirima nije se dovoljno pisalo. U radu se nastoji da se pravnoistorijski, uporednopravno i socijalno-politički, ali i normativno, oslanjajući se na filološku analizu tekstova, osvetli i analizira ovaj prilično kontroverzan pravni institut. Pri tom, osnovna namera autora je dvojaka.
Prvo, teži se detaljnom predstavljanju nastanka i razvoja ove pravne ustanove u rimskom pravu, uz neophodno isticanje društveno-političkih okolnosti koje su do toga dovele. Autor potom problematizuje pitanje konsenzusa, kao temeljnog elementa za nastanak ugovora i odnosa unutrašnje i izjavljene volje, kritikujući dominantan stav u romanistici da je u klasičnom rimskom pravu preovlađivalo načelo coactus voluit tamen voluit. Istovremeno, posebnu pažnju posvećuje uslovima pod kojima oštećena strana može koristiti instrumente zaštite. Pri tom insistira na objektiviziranoj ulozi straha kao jednog od najvažnijih uslova postojanja prinude i nudi argumente u prilog tezi da je već rimsko pravo uspostavilo načelo opravdanog straha, koje je savremeno pravo dosledno usvojilo. Autor nastoji i da ukaže na međusobni odnos mehanizama zaštite od prinude u rimskom pravu, ističući tezu da restitucije i tužba nisu funkcionisale odvojeno, već da je tužba imala restitutivnu ulogu.
Drugo, u normativnoj analizi instituta prinude u savremenom domaćem pravu, autor pokušava da povuče liniju uticaja između rešenja rimske jurisprudencije i domaćeg zakonodavstva, ističući brojne i vidljive primere ove recepcije. Istovremeno se ukazuje na dvostruki karakter priprinudi, koja je, u našem pravnom sistemu, institut privatnog i javnog prava, definisana Zakonom o obligacionim odnosima i Krivičnim zakonikom Republike Srbije, u domaćim okvirima nije se dovoljno pisalo. U radu se nastoji da se pravnoistorijski, uporednopravno i socijalno-politički, ali i normativno, oslanjajući se na filološku analizu tekstova, osvetli i analizira ovaj prilično kontroverzan pravni institut. Pri tom, osnovna namera autora je dvojaka. Prvo, teži se detaljnom predstavljanju nastanka i razvoja ove pravne ustanove u rimskom pravu, uz neophodno isticanje društveno-političkih okolnosti koje su do toga dovele. Autor potom problematizuje pitanje konsenzusa, kao temeljnog elementa za nastanak ugovora i odnosa unutrašnje i izjavljene volje, kritikujući dominantan stav u romanistici da je u klasičnom rimskom pravu preovlađivalo načelo coactus voluit tamen voluit. Istovremeno, posebnu pažnju posvećuje uslovima pod kojima oštećena strana može koristiti instrumente zaštite. Pri tom insistira na objektiviziranoj ulozi straha kao jednog od najvažnijih uslova postojanja prinude i nudi argumente u prilog tezi da je već rimsko pravo uspostavilo načelo opravdanog straha, koje je savremeno pravo dosledno usvojilo. Autor nastoji i da ukaže na međusobni odnos mehanizama zaštite od prinude u rimskom pravu, ističući tezu da restitucije i tužba nisu funkcionisale odvojeno, već da je tužba imala restitutivnu ulogu. Drugo, u normativnoj analizi instituta prinude u savremenom domaćem pravu, autor pokušava da povuče liniju uticaja između rešenja rimske jurisprudencije i domaćeg zakonodavstva, ističući brojne i vidljive primere ove recepcije. Istovremeno se ukazuje na dvostruki karakter prinude, u rimskom pravu kao mane volje i privatnog pretorskog delikta, a u domaćem kao javnopravnog i privatnopravnog instituta.
Rad predstavlja još jedan prilog autorovoj težnji da se rimsko pravo posmatra kao živ, dinamičan i aktuelan sistem, koji, u savremenim nastojanjima harmonizacije pravnog sistema Evropske unije, može još uvek biti od koristi.
Ključne reči:
Prinuda. – Strah. – Rimsko pravo. – Zakon o obligacionim odnosima. – Krivični zakonik Republike Srbije.