Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2015, vol. XLIX, br. 2, str. 697–712
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 061.1EU:34[502/504
doi: 10.5937/zrpfns49-8923
Autor:
Dr Atila Dudaš, docent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
a.dudas@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Načelo supsidijarnosti uvedeno je u primarne izvore prava Evropske unije Mastrihtskim sporazumom iz 1992. godine, kao opšti pravni osnov nadležnosti komunitarnih organa, u slučajevima u kojima ne postoji isključiva nadležnost Zajednice, tj. kada isto pitanje može da bude uređeno i komunitarnim aktima i propisima zemalja članica. Načelo supsidijarnosti se zasniva na nesporno pravičnoj ideji da bi probleme građana uvek trebalo rešavati na nivou koji im je najbliži. Ono omogućava delanje Zajednice u pitanjima u kojima nema isključivu nadležnost, ukoliko se cilj predložene mere ne može na zadovoljavajući način postići na nivou država članica, a imajući u vidu njen obim i očekivane efekte, efikasnije može postići na nivou Zajednice. Čak i ako postoji nadležnost Zajednice po ovom osnovu, ona je ograničena načelom proporcionalnosti, prema kojem organi Unije mogu da preduzimaju mere samo u okviru ciljeva utvrđenih osnivačkim ugovorima.
Načelo supsidijarnosti daje osnova različitim tumačenjima, te predstavlja poligon za stalno sučeljavanja suprotstavljenih stavova Komisije i država članica. Međutim, vrlo je mali broj sporova (oko dvadesetak) pred Sudom pravde Evropske unije u kojima je zahtevan poništaj nekog komunitarnog pravnog akta pozivom na nepostojanje nadležnosti za njegovo usvajanje po osnovu načela supsidijarnosti. Prema dosadašnjoj praksi, Sud ne pokazuje naročitu spremnost da poništava komunitarne akte po ovom osnovu.
Lisabonski sporazum uvodi nekoliko bitnih novina u vezi sa načelom supsidijarnosti i proporcionalnosti. Jasno razlikuje postojanje nadležnosti od njene primene, i načelo supsidijarnosti vezuje za potonje. Protokol o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti, prilog Amsterdamskom sporazumu koji je Lisabonski sporazum preuzeo, utvrđuje postupak u kojem se narodnim skupštinama država članica mora omogućiti izjašnjavanje o tome da li su ispunjeni uslovi za primenu načela supsidijarnosti, ukoliko Komisija nadležnost za preduzimanje neke mere zasniva na njemu.
Vreme će pokazati da li će nova pravila o primeni načela supsidijarnosti povećati saradnju Komisije i država članica i približiti njihove stavove o postojanju nadležnosti Zajednice po ovom osnovu u konkretnim slučajevima.
Ovo pitanje dobija poseban značaj u oblasti zaštite životne sredine, u vezi sa kojom se nameću izazovi koji se teško mogu adekvatno sanirati isključivo na nivou država članica, i u kojoj je nadležnost gotovo uvek podeljena između Zajednice i država članica. Dosadašnja praksa je, međutim, pokazala da utvrđivanje postojanja nadležnosti Unije da preduzima mere neophodne radi zaštite životne sredine pokazuje izvesnu meru proizvoljnosti. Nova pravila Ugovora o Evropskoj uniji i Protokola o supsidijarnosti ovu vrstu dileme po prirodi stvari ne mogu da otklone, ali je za očekivati da će makar stvoriti efikasniji mehanizam za ujednačavanje stavova Unije i država članica o njima.
Ključne reči:
zaštita životne sredine, pravo Evropske unije, načelo supsidijarnosti i proporcionalnosti