Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2015, vol. XLIX, br. 1, str. 197–214
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.447.63
doi: 10.5937/zrpfns49-7921
Autor:
Dr Atila Dudaš, docent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
a.dudas@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
U radu se daje prikaz razvoja ideje o potrebi omogućavanja raskidanja ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti, počev od rimskog do savremenog prava, s posebnim naglaskom na razvoj doktrinarnih shvatanja i njihovog uticaja na uobličavanje pravnog instituta u zakonodavstvu ili sudskoj praksi evropskih zemalja. Institut promenjenih okolnosti omogućava raskidanje ili izmenu ugovora u situaciji kada ispunjenje ugovorne obaveze nije nemoguće, ali bi iziskivalo nesrazmerne troškove ili bi bilo necelishodno, te predstavlja jedan od najmarkantnijih izuzetaka od načela pacta sunt servanda. Spada u red malobrojnih pravnih instituta za koje se ne može tvrditi da svoje neposredno izvorište imaju u rimsko-pravnoj zaostavštini. U delima istaknutih rimskih pravnika samo se sporadično pominje. Za razliku od pravne nauke, rimska filozofija je bila znatno naklonjenija teoriji promenjenih okolnosti o čemu svedoče dela Cicerona i Seneke.
U razvijenom srednjem veku najveći doprinos razvoju teorije promenjenih okolnosti dali su kanonisti i, naročito, postglosatori. Škola postglosatora je promenjene okolnosti smatrala opštim institutom, koji se prećutno podrazumeva u svakoj izjavi volje kojom se stvaraju obaveze. Ideje postglosatora su izvršile snažan uticaj na dalji razvoj doktrine, o čemu najbolje svedoči i sam naziv instituta, clausula rebus sic stantibus, opšte usvojen u doktrini, koji potiče od njih.
Posle škole postglosatora sledi period do kraja XVIII veka u kojem dalje vlada interesovanje u nauci za teoriju promenjenih okolnosti, ali se pod uticajem škole prirodnog prava artikulišu resktriktivniji stavovi, pre svega u nemačkoj doktrini. U ovom periodu postaje dominantan stav da klauzulu rebus sic stantibus ne bi trebalo pretpostavljati u svakom ugovoru, već bi se primenjivala izuzetno, pod tačno određenim uslovima. Prvi građanski zakonici, bavarski, pruski i austrijski uređuju promenjene okolnosti, na način i sadržini koji su u skladu sa ovim doktrinarnim shvatanjima.
U XIX veku se pravna nauka gotovo u potpunosti okreće od teorije promenjenih okolnosti, što se može pripisati posledici tadašnjem neprikosnovenom primatu načela pacta sunt servanda. S tim u skladu, ni najznačajniji zakonici iz tog perioda, kao što su francuski, a kasnije nemački i švajcarski, nisu uredili promenjene okolnosti u vidu opšteg pravnog instituta.
Do priznavanja instituta promenjenih okolnosti postepeno dolazi u sudskoj praksi posle Prvog svetskog rata, dok period od Drugog svetskog rata obeležava tendencija njegovog zakonskog uređivanja. U sve brojniju grupu zemalja u kojima je u drugoj polovini XX veka klauzula rebus sic stantibus postala zakonski institut spada i nekadašnja SFRJ, odnosno Republika Srbija, i ostale države koje su bile u sastavu bivše zajedničke savezne države.
Ključne reči:
promenjene okolnosti, raskidanje ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti, clausula rebus sic stantibus