Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2015, vol. XLIX, br. 1, str. 273–298
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 342.734(497.11)
doi: 10.5937/zrpfns49-8090
Autor:
Milan Rapajić, asistent
Univerzitet u Kragujevcu
Pravni fakultet u Kragujevcu
mrapajic@jura.kg.ac.rs
Sažetak:
Rad predstavlja pokušaj autora da se na relativno sistematski način predstave norme o ekonomsko-socijalnim pravima u Ustavu Srbije iz 2006. godine. Pre toga u uvodnim izlaganjima autor se osvrće na opšta mesta u vezi sa ljudskim pravima i njihovom institucionalizacijom, konstitucionalizacijom i internacionalizacijom. Proces institucionalizacije ljudskih prava započet je u Engleskoj donošenjem Velike povelje sloboda (Magna Carta Libertatum) 1215 godine. Konstitucionalizacija ljudskih prava započinje donošenjem prvih deset amandmana na Ustav SAD-a 1791. Francuski ustavotvorac je za razliku od američkog u Deklaraciji prava čoveka i građanina proklamovao i određena nova prava kao što su: sloboda kretanja, sloboda okupljanja, pravo na slobodno ispoljavanje misli, pravo na peticiju ili sloboda kulture. Isprva ljudska prava su predstavljala sredstva za ograničavanje državne vlasti, ali sa novim teorijama po kojima se država ne može posmatrati samo kao politička organizacija, već kao društvena zajednica koja ima socijalnoekonomsku sadržinu, država mora da ustavom garantuje građanima određeni korpus ekonomskih i socijalnih prava. Ekonomska, socijalna i kulturna prava se svrstavaju u drugu generaciju prava.Ekonomsk i socijalna prava usmerena su na to da se pojedinci dovedu u položaj da mogu da uživaju građanska i politička prava. Ova prava, nazvana i pravima društvenog blagostanja počivaju na načelima jednakosti i solidarnosti, a svrha im je između ostalog da se socijalno ugroženim članovima društvene zajednice pomogne. Konstitucioni akt koji je važan za svetsku – ustavnu afirmaciju ovih prava je Vajmarski Ustav iz 1919. godine. koji je predvideo zakonodavne mere u cilju primene ovih prava. Za internacionalizaciju ovih prava značajna je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948 i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966 godine. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine reguliše ekonomska prava kao ljudska prava koja doprinose ekonomskoj stabilnosti čoveka u društvu. Srpski Ustav predviđa: pravo svojine; pravo nasleđivanja; pravo na rad; pravo na štrajk i slobodu preduzetništva kao ekonomska prava. U Ustavu Srbije predviđena su i sledeća socijalna prava ( kao prava čija je svrha da obezbede socijalnu sigurnost u društvu i ekonomski život dostojan čoveka): pravo na zaštitu zdravlja; pravo na socijalnu zaštitu; pravo na zdravu životnu sredinu; posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i detea. Takođe dat je prikaz jedne odluke Ustavnog suda čiji je predmet zaštita prava iz zdravstvenog osiguranja. Na posletku autor konstatuje da ne postoji mogućnost potpunog ostvarenja građanskih i političkih prava, ako većina članova jednog društva nemaju elementarne egzistencijalne uslove za razvoj svojih fizičkih i umnih potencijala. Pojedinacu koji vodi bitku za goli fizički opstanak, malo znače prava poput prava na slobodu misli ili izborno pravo. Država naravno nemože da žrtvuje politička prava za ekonomska i socijalna, već su fizička egzistencija i lični razvoj preduslov za uživanje političkih prava.
Ključne reči:
ljudska prava, Ustav Srbije, ekonomska prava, socijalna prava