Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2014, vol. XLVIII, br. 4, str. 279–294
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 341.63:502/504
doi: 10.5937/zrpfns48-7469
Autor:
Dr Petar Đundić, docent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Rad se bavi mogućnošću da tužena država u investicionoj
arbitraži koristi protivtužbu kao instrument za utvrđivanje odgovornosti
ulagača zbog povrede životne sredine. Analiza je usmerena na dve najvažnije
prepreke koje stoje na putu ovakvom korišćenju protivtužbe. Prva se
tiče pitanja da li je ulagač pokretanjem arbitraže protiv države prijema
ulaganja dao pristanak za to da arbitražni sud rešava i o zahtevima iz protivtužbe.
Arbitražna praksa naročito pokazuje da se problem javlja u vezi
sa tumačenjem uslova bliske veze (koneksiteta) između spora i zahteva istaknutih
u protivtužbi, kao uslova dopuštenosti protivtužbe. Takođe, pod
uslovom da je arbitražni sud utvrdio da je nadležan za odlučivanje o protivtužbi
i da je ona dopuštena, javlja se problem njene normativne osnove.
Reč je o pitanju da li pravna pravila koja arbitražni sud primenjuje na suštinu
spora sadrže obavezu za ulagača čija bi povreda bila osnov za podnošenje
protivtužbe.
Ključne reči:
investicije, arbitraža, životna sredina, protivtužba