Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2013, vol. XLVII, br. 4, str. 163–184
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.633
doi: 10.5937/zrpfns47-4768
Autor:
Dr Tanja Kitanović, docent
Univerzitet u Nišu
Pravni fakultet u Nišu
Dr Marija Ignjatović, docent
Univerzitet u Nišu
Pravni fakultet u Nišu
Sažetak:
U radu je izvršena analiza evolutivnih promena u konceptu
usvojenja od rimskog do savremenog prava. Usvojenje predstavlja
prastaru društvenu i pravnu ustanovu koja je tokom vremena menjala
pojavne oblike i ciljeve kojima je služila. Tako je u antičkom Rimu
usvojenje služilo interesima pater familias-a bez biološkog potomstva.
Blagodareći ovom institutu, dolazilo je do produženja porodice i porodičnog
kulta usvojitelja, kojima je, u odsustvu prirodnih potomaka, pretilo
gašenje. Nakon stagnacije u feudalnoj epohi, ustanova usvojenja je
reafirmisana u buržoaskom pravu. Građanski zakonici evropskih zemalja,
čiji su pravni sistemi izgrađeni na temeljima rimske pravne tradicije,
izvorno su favorizovali interese pojedinaca bez biološke dece, kojima
je putem usvojenja omogućeno da produže svoju porodicu, te da na
ovako dobijene naslednike prenesu imovinu. Posle ratnih dešavanja kojima
je obilovao XX vek, a koja su dovela do rapidnog porasta broja
dece bez roditeljskog staranja, koncepcija usvojenja je radikalno izmenjena,
tako da od tog vremena usvojenje prevashodno služi interesima
deteta koje se usvaja, i u funkciji je njegovog zbrinjavanja u adoptivnoj
porodici. Usvojenje postaje oblik društvene, porodičnopravne zaštite
dece bez adekvatnog roditeljskog staranja, i to najpoželjniji vid zbrinjavanja
ove kategorije dece, budući da se usvojenik u potpunosti integriše
u porodicu usvojitelja, zauzimajući položaj rođenog deteta usvojitelja,
pri čemu porodično okruženje obezbeđuje i stimuliše optimalan psihofizički
razvoj deteta.
Ključne reči:
usvojenje, usvojitelji, usvojenik, rimsko pravo, feudalno
pravo, buržoasko pravo, savremeno pravo