Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2013, vol. XLVII, br. 1, str. 57–72
jezik rada: engleski
Originalni naučni rad
udk: 342.724:[341.645:342.7(4)
doi: 10.5937/zrpfns47-3604
Autor:
Dr Rodoljub Etinski, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Evropski sud za ljudska prava proširio je oblast primene člana 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima na indirektnu diskriminaciju u poslednjim godinama. Sud Evropskih zajednica počeo je da koristi ovaj koncept u sedamdesetim godinama prošlog veka kako bi prevazišao ograničenja koja su proisticala iz taksativno navedenih osnova diskriminacije u pravilima o zabrani diskriminacije u pravu Evropskih zajednica. Osnivački ugovori i sekundarno pravo Evropskih zajednica zabranjivali su u dužem periodu, sve do Amsterdamskog ugovora, diskriminaciju zasnovanu samo na državljanstvu ili na polu. Kasnije, koncept indirektne dismriminacije razvijan je dalje u antidiskriminacionom pravu Evropske unije, dakle u antidiskriminacionim direktivama koje su imalo za cilj da obezbede primenu načela jednakosti u pojedinim oblastima, kao što su zapošljavanje ili socijalna zaštita, i u okviru toga da obezbede zaštitu posebno ranjivih društvenih grupa, kao što su žene i razne manjine. Počev od devedesetih godina prošlog veka, Savet Evrope angažuje se na zaštiti tih posebno ranjivih grupa. Tako je stvoren pravno-politički kontekst u prvoj deceniji XXI veka koji je uslovio da Evropski sud za ljudska prava protegne opštu zabranu diskriminacije iz člana 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima na indirektnu diskriminaciju.
Pod indirektnom diskriminacijom Evropski sud za ljudska prava razume manje povoljan tretman koji se zasniva na nekom osnovu koji je neutralan u odnosu na posebno ranjive grupe, ali koji pogađa članove neke od tih grupa disproporcionalno više nego ostalu populaciju. Manje povoljan tretman nije zasnovana, dakle na polu ili na etničkom poreklu, ali uprkos tome on pogađa više žene nego muškarce ili pripadnike manjine nego ostalo stanovništvo. Ono što je karakteristično za inidirektnu diskriminaciju jeste da se ona ne čini isključivo pravnim tretmanom, dakle donošenjem zakona ili drugih opštih pravnih akata i primenom tih akata, već i „opštom politikom i merama“ koje su značajne za primenu prava. Pod neutralnim osnovom diskriminacije razume se neka opšta karakteritika pojedinaca ili situacija u kojima se ovi nalaze, a koju ne dele isključivo pripadnici neke posebno ranjive grupe. Tako, na primer, trudnoća ne može da bude neutralan osnov u odnosu na pol. Taj neutralni osnov nepovoljnijeg tretmana pogađa više pripadnike neke posebno ranjive grupe jer pripadnici te grupe imaju tu opštu karakteristiku proporcionalno više nego ostalo stanovništvo.
Evropski sud za ljudska prava primenio je koncept indirektne diskriminacije u nekim slučajevima u kojima je osnov nepovoljnijeg tretmana bilo nedovoljno znanje jezika na kome se odvijala nastava u osnovnoj školi i gde su romska deca bila isključivo pogođena nepovoljnijim tretmanom. Primena tog koncepta u pomenutim slučajevima zahteva preispitivanje definicije indirektne diskriminacije, kako ju je odredio Evropski sud za ljudska prava.
Ključne reči:
indirekta diskriminacija – ljudska prava