Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2011, vol. XLV, br. 3 tom 2, str. 469–496
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 342.7(37)
doi: 10.5937/zrpfns45-0092
Autor:
Dr Nataša Deretić, docent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Okosnicu ovog rada predstavlja traganje za korenima
„prava čoveka“, koja dosežu i do vremena pre rimske civilizacije i izraza
„ljudska prava“ koji je prilično nov pojam za ono, što se nekada nazivalo
„pravima čoveka“. Nesporno je, da je robovlasnički karakter rimskog
društva učinio pojam „čoveka“ ograničenim i isključujućim, s obzirom
na činjenicu da se temelji na dominantnom obliku zavisnosti i korišćenja
drugog čoveka (roba). Robovi nisu imali status „čoveka“; tretirani su
kao „oruđa koja govore“ (instrumentum vocale), kao stvari koje su u
svojini onoga ko je tretiran kao „čovek“, što je bio prvenstveno, slobodan
rimski građanin. Gospodar roba mogao je njime raspolagati kao bilo kojim
drugim svojim dobrom i odlučivati o njegovom životu i smrti. S obzirom
na to da rimsko društvo nije stvorilo neophodne pretpostavke da svakom
čoveku ponudi da koristi ono što mu je samo po sebi dato – pravo na
život i slobodu, iz čega se izvode ostala prava – na prvi pogled čini se
bespredmetnim pitanje prava čoveka, pojedinca i staranje o njemu. To je
samo na prvi pogled, jer su u rimskim okolnostima osnovna „prava čoveka“
ipak postojala ali samo za rimske građane, dok su u odnosu na ostale
(ženu, decu, robove…), „sistematski kršena“.
U svakom periodu kroz koji je prošla rimska država (kraljevstvo,
republika, principat i dominat), Rimljani su posedovali svest o klasama
koje čine njihovo društvo. Svaki čovek posmatran je u funkciji dva
suštinska kriterijuma: poreklo i bogatstvo. S obzirom na to, kaže se da
je rimsko društvo u svim etapama, osim one početne, sukobljeno društvo.
Imamo suprostavljene društvene slojeve, superiorne i inferiorne…
Nakon što je „čovek“, najpre određen kao slobodan ili rob, njegov
položaj u društvu i porodici (njegov „status“) je određen tako što
se slobodni ljudi grupišu u oslobođenike, peregrine i rimske građane;
u rimske građane dalje ulaze posebne klase: patriciji, plebejci, nobili i
vitezovi…
Stara podela društva na „slobodne“ (liberi) i sluge (servi) biće ukinuta
tokom X veka. Onda kada se shvatilo da se u nekim delovima sveta
ne smatara da „prava čoveka“ – obuhvataju sva ljudska bića i kada je
„pojam života stekao političko značenje“, nastao je izraz „ljudska prava“.
Nažalost, dugo je vremena trebalo da prođe (tek u XX veku), pa da
se „ljudska prava“, „prepoznaju i priznaju“. Tome su prethodili ratovi i
druga razaranja koja su dovela do poništavanja miliona ljudskih života.
S obzirom da države, svaka ponaosob, nisu uspele da obezbede i garantuju
svakom pojedincu (čoveku) osnovna ljudska prava, to je učinila međunarodna
zajednica putem Opšte deklaracije o ljudskim pravima, koju je
generalna skupština Ujedinjenih nacija „usvojila i proklamovala“, 1948.
godine. Ubrzo nakon toga Evropski savet 1950. godine donosi Evropsku
konvenciju o ljudskim pravima u kojoj su pobrojana tradicionalna politička
i građanska prava.
Ključne reči:
život, čovek, prava čoveka (građanina), prirodna prava,
ljudska prava, sloboda, demokratija.