Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2011, vol. XLV, br. 2, str. 341–358
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 502/504:349.412.28
doi: 10.5937/zrpfns45-0054
Autor:
Dr Petar Đundić, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Rad analizira odnos između državnih mera preduzetih u
cilju zaštite životne sredine i tzv. regulativne eksproprijacije ulaganja.
Zaštita životne sredine kao razlog delovanja državnih vlasti u pravnoj
teoriji i pojedinim izvorima međunarodnog investicionog prava danas
nedvosmisleno uživa status legitimnog zakonodavnog interesa. U analitičkom
okviru doktrine javnih ovlašćenja ovo bi značilo da državna
mera preduzeta u cilju zaštite životne sredine, iako se njome nanosi
ekonomska šteta stranog ulagaču, ne može dovesti do odgovornosti
države za regulativnu eksproprijaciju. Arbitražna praksa ipak pokazuje
suzdržaniji pristup pitanju regulativne slobode država u ovoj oblasti.
Pravo države da reguliše bez obaveze isplate naknade investitoru
nije bezuslovno. Potrebno je da državna mera bude preduzeta u dobroj
veri, tj. sa stvarnom svrhom zaštite životne sredine i uverenjem
da je ona neophodna, odnosno da je nediskriminatornog karaktera.
Osim toga, u arbitražnoj praksi postoji tendencija da se legitimna svrha
državne mere odmerava spram drugih faktora kao što su legitimna
očekivanja ulagača i stepen ekonomskog gubitka koji je izazvan merom,
kako bi se zaključilo da li je država odgovorna za eksproprijaciju
ulaganja.
Ključne reči:
zaštita životne sredine, strana ulaganja, regulativna
eksproprijacija, investiciona arbitraža, javni interes.