Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2011, vol. XLV, br. 1, str. 241–256
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.472(37)
doi: 10.5937/zrpfns45-0011
Autor:
Dr Marko Đurđević, docent
Univerzitet u Beogradu
Pravni fakultet u Beogradu
Sažetak:
Donatio mortis causa je u rimskom pravu bilo dobročino raspolaganje
koje je realizovano na osnovu saglasnosti volja koja je proizvodila
pravno dejstvo tek u slučaju smrti i posle smrti poklonodavca. Poklonoprimac
nije imao nikakvo pravo prema poklonodavcu za njegovog života,
a sticao je svojinu na predmetu poklona u času poklonodavčeve smrti i
samo pod uslovom da ga je nadživeo. Posmrtni poklon (donatio post mortem)
je ugovor na osnovu koga se pravni odnosi između poklonodavca i poklonoprimca
zasnivaju od momenta zaključenja, još za života poklonodavca.
Poklonoprimac ima prema poklonodavcu potraživanje na predaju
predmeta poklona, s tim što su predaja stvari i prenos svojine odloženi do
momenta smrti poklonodavca. Sticanje svojine poklonoprimca ne zavisi od
toga da li će nadživeti poklonodavca. Ako umre ranije, pravo da traže predaju
i prenos svojine imaju njegovi naslednici. Donatio mortis causa i donatio
post mortem imaju bitno drugačija pravna dejstva. Ipak, često se u
pravnoj teoriji poklonom za slučaj smrti označava saglasnost volja koja
nema dejstva koja je donatio mortis causa imalo u rimskom pravu ili, se
obrnuto, u novijoj zakonodavnoj praksi, posmrtnom poklonu, pripisuju
pravne posledice koje su se vezivale za poklon za slučaj smrti.
Ključne reči:
poklon, poklon za slučaj smrti, donatio mortis causa,
posmrtni poklon, donation post mortem