Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2011, vol. XLV, br. 1, str. 455–468
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 342.7:343(4)
doi: 10.5937/zrpfns45-0022
Autor:
Mr Anđela Stojanović, istraživač pripravnik
Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu
Sažetak:
Član 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda se ne odnosi samo na zabranu retroaktivne primene krivičnog
zakona. Zaštita koja se pruža njime je nešto šira, i razvija se kroz praksu
Evropskog suda za ljudska prava. Zbog znatnog uticaja common law-a,
član 7. se ne može shvatiti na način na koji se načelo zakonitosti tradicionalno
shvata u kontinentalnom pravu. Kada je reč o načelu određenosti
krivičnog zakona, praksa domaćih sudova ima veliki uticaj na procenu Suda
da li je reč o nedovoljno određenom zakonu, što je posledica uticaja
common law-a. Iako je reč o donekle relativnom segmentu načela zakonitosti,
u pojedinim stavovima Suda leži opasnost od njegove dalje relativizacije.
U pojedinim slučajevima može se reći da je Sud izbegao da okarakteriše
zakon neke zemlje kao neodređen, dok se u drugim slučajevima, gde je
osuda bila bazirana na međunarodnom pravu, gotovo nije bavio problemom
neodređenih kazni. Sud je u svojoj dosadašnjoj praksi u samo jednom
slučaju utvrdio kršenje ovog načela. Buduća praksa će možda dalje razjasniti
način na koji Sud shvata ovaj inače relativan princip.
Ključne reči:
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda, Evropski sud za ljudska prava, lex certa, zabrana retroaktivnosti
krivičnog zakona, načelo zakonitosti.