Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2010, vol. XLIV, br. 1, str. 145-169
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.441.13(497.11)
interdoi: 10.5937/zrpfns44-0008
Autor:
Mr Atila Dudaš, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
U ovom radu autor analizira različite pravne institute u Zakonu o obligacionim odnosima kod kojih cilj radi kojeg se strane obavezuju u ugovoru (kauza ugovorne obaveze) ima određenu pravnu relevantnost. U radu se razmatraju samo pravni instituti tzv. opšteg dela obligacionog prava. Autor smatra da bi bilo naučno opravdano izvršiti sličnu analizu i u domenu regulative o pojedinim, imenovanim ugovorima, ali bi takav poduhvat prevazilazio predviđene okvire predmetnog rada.
Osnovne i najvažnije odredbe o kauzi ugovora se nalaze u članovima Zakona koji se odnose na osnov ugovorne obaveze i pobude za zaključenje ugovora. Zakon usvaja tzv. objektivno subjektivno shvatanje o kauzi, što znači da zahteva postojanje stvarnog i dopuštenog osnova ugovornih obaveza u smislu pretpostavke punovažnog nastanka i dejstva ugovora, pri čemu ne definiše šta se pod osnovom obaveze podrazumeva. Svakako, to nisu subjektivni razlozi, unutrašnje pobude iz kojih strane zaključuju ugovor, jer su one regulisane u posebnom članu Zakona koji predviđa da pobude ne utiču na nastanak i punovažnost ugovora (pod određenim uslovima izvesno dejstvo na punovažnost ugovora mogu imati samo nedopuštene pobude).
Osnov ugovorne obaveze i pobude za zaključenje ugovora su instituti Zakona u kojima se pitanje cilja radi kojeg strane zaključuju ugovor dobija neposrednu pravnu relevantnost. Međutim, cilj radi kojeg strane zaključuju ugovor ima određeni pravni značaj i kod drugih instituta. Zakon, naime, u različitim jezičkim formulacijama, uzima u obzir cilj obavezivanja u ugovoru kod ništavosti ugovora i posledica ništavosti, konverzije, delimične ništavosti, pojedinih posebnih slučajeva raskida ugovora (raskida ugovora sa uzastopnim obavezama zbog neispunjenja i raskida ugovora zbog delimične nemogućnost), raskida ili izmene ugovora usled promenjenih okolnosti, ništavosti pojedinih odredaba opštih uslova poslovanja, sticanja bez osnova i novacije.
Najzad, autor konstatuje da postoje pravni instituti Zakona kod kojih se u jezičkoj formulaciji ne koriste reči osnov, cilj, pobude ili druge slične, ali da njihovu suštinu objašnjava upravo teorija kauze. Tako, autor smatra da se obrazloženje nevažnosti prividnog ugovora, raskida ugovora zbog neispunjenja ili nemogućnosti, prigovora neispunjenja ugovora, pravila da se nejasne odredbe ugovora tumače u skladu sa zajedničkom namerom strana, kao i sankcionisanja nedopuštene pobude dužnika da ošteti poverioce kod paulijanske tužbe nalazi upravo u teoriji kauze, uprkos tome što takav zaključak ne proizilazi neposredno iz jezičkih
formulacija upotrebljenih u odgovarajućim članovima Zakona.
Ključne reči:
kauza, causa, osnov ugovorne obaveze, pobude, cilj ugovora, svrha ugovora