Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2009, vol. XLIII, br. 1, str. 341-367
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 347.441.13(37)
interdoi: 10.5937/zrpfns43-0018
Autor:
Mr Atila Dudaš, asistent
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Izraz causa se u izvorima rimskog prava pojavljuje u najraznovrsnijim kontekstima. U predmetnom radu autor ukazuje na različita značenja termina kauza, kao i na različite pravnotehničke funkcije koje je kauza ostvarivala u rimsko pravu. To čini kroz prizmu istraživača čija osnovna vokacija nije proučavanje rimskog već savremenog ugovornog prava. U pitanju je problematika kojoj naša civilistika nije posvećivala naročitu pažnju, a i u domaćoj romanistici sve do 2008. godine gotovo da nije postojao nijedan rad koji bi se bavio pitanjem kauze u rimskom pravu. Od raznih mogućih funkcija kauze u rimskom pravu bi se mogle navesti sledeće. Kauzom se označavao osnov sticanja, tzv. iusta causa, valjani pravni naslov sticanja nekog stvarnog prava ili državine. U pitanju je značenje pojma koje izlazi iz domena ugovornog prava i tiče se više grane prava koju bismo savremenim rečnikom označili kao stvarno pravo. U domenu obligacionog prava klasični pravnici su kauzom označavali i životne događaje, skupove činjenica koji aktiviraju obligacioni odnos. Kauza obligacija je, prema tome, imala isto značenje u rimskom pravu kao (materijalni) izvor obligacija u savremenom. Ipak, to su značenja kauze u rimskom pravu koja nemaju dodirnih tačaka sa savremenim poimanjem kauze, kao cilja ugovorne obaveze. U klasičnom rimskom pravu je razmatrano i pitanje valjanosti razloga iz kojih se preduzima pravni posao (kauza pravnog posla), na primer u slučaju manumisije (posla oslobađanja roba) i zabrane darivanja između bračnih drugova. Može se konstatovati da je u ovom kontekstu kauza imala sličnu funkciju kao motiv (pobude) zaključenja ugovora u savremenom pravu. Iz kauze pravnog posla rimsko pravo je razvilo posebne pojmove dobročine i nemoralne kauze. Najzad, rimsko pravo je pojam causa upotrebljavalo i u smislu kauze ugovorne obaveze, razloga zbog kojeg se strane u teretnim ugovorima obavezuju. Već u pretklasičnom periodu, prodorom principa bona fides u ius civile, vodeći računa o cilju koji su ugovorne strane želele da postignu zaključenjem ugovora, nastaju pravila rimskog ugovornog prava koja su u klasičnom periodu dalje usavršavana i koncentrisana u sistem tipičnih ugovora. Sistem tipičnih kontrakata rimskog prava daje osnova shvatanju da rimsko pravo nije poznavalo opšti pojam ugovora, zbog čega je pružalo stranama daleko manji stepen slobode ugovaranja od savremenog prava, jer strane u načelu nisu mogle menjati ni formu, ni tipiziranu sadržinu ugovora. Iz istog razloga sledi i zaključak da je kauza ugovorne obaveze neraskidivo povezana sa kauzom ugovora, da nije postojala potreba za postojanjem kauze ugovorne obaveze jer je ona apsorbovala pojmom kauze ugovora. U klasičnom, a posebno u postklasičnom periodu, međutim, dolazi do snažnog razvoja pakata (neformalnih, ali pravno zaštićenih sporazuma) i tzv. bezimenih sinalagmatičnih ugovora. Potonji su od posebnog značaja u predmetnom istraživanju, jer oni nemaju tipiziranu kauzu ugovora, pa je bilo neophodno da se utvrdi šta je kod njih razlog, kauza ugovorne obaveze. U ovom pogledu su značajni Paulovi i Ulpijanovi fragmenti u Digestama iz kojih se može izvući zaključak da su klasični pravnici razvili pojam kauze ugovorne obaveze, a nju kod teretnih konsesualnih i bezimenih sinalagmatičnih ugovora vide u međusobnoj uslovljenosti prestacija. Međusobna uslovljenost prestacija čini jezgro svih savremenih shvatanja o kauzi ugovorne obaveze. Ovo pokazuje da su rimski pravnici poznavali i pojam kauze ugovorne obaveze, ali su ga razvili na sebi svojstven, kazuistički način.
Ključne reči:
causa, kauza u rimskom pravu, kauza pravnog posla, kauza obligacije, kauza ugovora, kauza ugovorne obaveze