Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2009, vol. XLIII, br. 1, str. 37-66
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 342.7:341
interdoi: 10.5937/zrpfns43-0003
Autor:
Dr Rodoljub Etinski, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Zaštita ljudskih prava postala je deo univerzalnog međunarodnog prava posle Drugog svetskog rata.1 Pre Drugog svetskog rata su ustanovljena izvesna pravila međunarodnog prava od značaja za zaštitu ljudskih prava, kao što su neka pravila o zabrani diskriminacije, o zaštiti manjina ili o socijalnim i ekonomskim pravima. Preovlađujuće mišljenje je bilo da su ljudska prava unutrašnja stvar svake države te da međunarodnim pravom treba intervenisati u to pitanje jedino kada je to neizbežno. Tokom i posle Drugog svetskog rata preovladalo je mišljenje da su ljudska prava od suštinskog značaja za međunarodnu zajednicu i priznato je pravo pojedinca na međunarodni poredak u kome će svima biti obezbeđeno poštovanje ljudskih prava. Tada počinje, međutim, osporavanje mogućnosti definisanja ljudskih prava na globalnom nivou. Argument protiv univerzalnog definisanja ljudskih prava je da su ljudska prava definisana kulturom, da ne postoji univerzalna kultura, univerzalni moral i sl. te da univerzalizacija ljudskih prava znači nametanje ljudskih prava, definisanih u zapadnoj kulturi, ostatku sveta. Rasprava, koja je počela pedesetih godina prošlog veka, aktuelna je i danas.2 Posle kratkog osvrta na istorijski proces univerzalizacije ljudskih prava, pravna analiza, koja sledi, je učinjena sa namerom da se preciznije utvrdi koliko su kulturne razlike prepreka univerzalizaciji ljudskih prava. Analizirano je prihvatanje nekih univerzalnih ugovora o ljudskim pravima, stavljanje rezervi i prigovora na rezreve kao i prihvatanje međunarodnih kontrolnih mehanizama kako bi se odredio obim međunarodnog konsenzusa u pogledu univerzalnog definisanja ljudskih prava kao i obim spremnosti država koje pripadaju različitim kulturama da prihvate međunarodne kontrolne mehanizme. Odmah treba postaviti pitanje koliko je ovakva pravna analiza pogodan instrument za utvđivanje koliko su kulturne razlike prepreka univerzalizaciji ljudskih prava. Postoje mišljenja da uticaj kulture na ljudska prava ne može da bude predmet pravne analize. An-Na’im je izrazio mišljenje koje dovodi u pitanje opravdanost ovakve pravne analize zbog jednog dodatnog i specifičnog razloga. On smatra da zapadna hegemonija u raznim oblastima utiče na političare i teoretičare u zemljama trećeg sveta te da, zato, nema stvarnog predstavljanja narodne percepcije i shvatanja ljudskih prava od strane predstavnika ovih država u međunarodnim forumima. On dovodi u pitanje univerzalni kulturni legitimitet međunarodnih standarda ljudskih prava jer učešće vladinih delegata u formilisanju i usvajanju ovih standarda ne znači da narodi tih zemalja time prihvataju te standarde i da se obavezuju na njihovo izvršavanje.3 Činjenica je, međutim, da predstavnici nekih država trećeg sveta ne prihvataju međunarodne ugovore o ljudskim pravima u celosti već stavljaju određene rezerve na formulacije pojedinih prava. Isto tako, oni ne prihvataju neke međunarodne nadzorne mehanizme koji nameću formulacije pojedinih prava suprotno učinjenim rezervama. Pri tome, one države koje su „bliže“ Zapadu su naročito agilne u stavljanju rezervi i neprihvatanju nadzornih mehanizama. Istina je, takođe, da je pravo po sebi, kao opšti, normativni sistem, velika redukcija socijalne stvarnosti te da otuda pravna analiza ne može da pruži potpuni odgovor na postavljeno pitanje. Ipak, rezultati ovog istraživanja bi mogli da pomognu u dolaženju do celovitog odgovora.
Ključne reči:
ljudska prava, kulturni relativizam, univerzalnost, univerzalni ugovori o ljudskim pravima, rezerve, prigovori