Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2008, vol. XLII, br. 1-2, str. 145-166
jezik rada: engleski
Originalni naučni rad
udk: 347.63(497.11)
interdoi: 10.5937/zrpfns42-0010
Autor:
Dr Olga Cvejić-Jančić, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Dvadeseti vek predstavlja značajnu prekretnicu u poimanju i koncipiranju pravnog položaja deteta i u priznavanju specifičnosti vezanih za dete i njegova prava. Kraj dvadesetog veka je krunisan usvajanjem Konvencije o pravima deteta, čime započinje jedna nova era u regulisanju prava deteta – era dečijih prava. To ne znači da se automatski i svuda u svetu promenio odnos prema deci ili poboljšao njihov položaj. Ali proces je započeo i treba se nadati da će vremenom dovesti do iskorenjivanja mnogih štetnih običaja i postupaka prema deci.
Srbija je ratifikovala Konvenciju UN o pravima deteta 1990. g. i može se reći da su odredbe ove Konvencije kao i odredbe evropskih konvencija koje se tiču prava deteta, bez obzira da li ih je naša zemlja ratifikovala, uglavnom implemetirana i naše porodično pravo. Ipak, ima nekih nesaglasnosti sa ovim Konvencijama. Tako na pr. fizičko kažnjavanje dece nije prema našem pravu izričito zabranjeno iako je Konvecnija o pravima deteta vrlo jasna po tom pitanju. Slična je situacija i sa pravom deteta koje sposobno da formira sopstevno mišljenja da to mišljenje izrazi u svim stvarima koje ga se tiču. Naše ptavo ne garantuje to pravo deteta kada se radi o odlukama koje ga se tiču a donose se u porodici. Na pr. roditelji nisu dužni da pitaju dete za mišljenje niti da ga konsultuju kada donose odluke koje se odnose na pr. na eventualni razvod braka, ili na usvajanje tuđeg deteta, na preseljenje ili na druga pitanja koja se tiču i njihovog deteta. Zakon obavezuje sve organe koji donose odluke koje se tiču deteta (sudske, administrativne i sl) da pre toga saslušaju i uzmu u obzir mišljenje deteta, ali ne obavezuje i roditelje da o tome vode računa.
Naše pravo nije predvidelo ni pravo bliskih srodnika da održavaju lične kontakte sa detetom, već samo pravo detata na kontakte sa bliskim srodnicima i licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost. Međutim, ako je dete malo i ne može da ostavaruje pravo na kontakte samostalno, niti da razvije odnose bliskosti sa njima ako ih roditelj koji vrši roditeljsko pravo ne odobrava, kontakti sa srodnicima će mu biti uskraćeni, jer njima zakon nije priznao pravo na kontakte kao njihovo samostalno pravo, što nije u skladu sa Evropskom konvencijom koja se tiče kontakata sa detetom.
Što se tiče postalih prava deteta, ka na pr. pravo deteta da zna za svoje poreklo, pravo deteta na lično ime, pravo deteta da živi sa svojim roditeljima i da se roditelji staraju o njemu, pravo na obrazovanje, na davanje saglasnosti na medicinske intervencije, pravo na državljanstvo kao i druga prava deteta koja su u radu razmatrana, može se reći da su najviši evropski standardi dečijih prava zadovoljeni. Jedno od takvih prava, kao na pr. pravo deteta rođenog van braka na jednak položaj kao i dete rođeno u braku, je uvedeno u naše pravni sistem još posle Drugog svetskog rata. Do Ustava iz 1974. g. postojala je izvesna razlika u pravnom položaju dece rođene u braku i van braka, ali je posle donošenja tog Ustava svaka razlika u njihovom pravnom statusu izbrisana.
Ključne reči:
Skupština,akcionarsko društvo, kvorum