Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2008, vol. XLII, br. 1-2, str. 475-497
jezik rada: engleski
Originalni naučni rad
udk: 347.28(37)
interdoi: 10.5937/zrpfns42-0027
Autor:
Dr Magdolna Sič, vanredni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Imajući u vidu, da je malo poznato da je fiducia kao vrsta zaloge bila primenjivana u Zapadnom delu Rimske imperije i u postklasičnom periodu, autor ukazuje na postklasične i rano srednjovekovne izvore koji to potvrđuju. U ovim izvorima fiducia se pominje pored pignus-a, na prvi pogled, kao njegov sinonim.
Autor pokrenut iskustvom stečenim dugogodišnjim radom na izvorima postklasičnog (tzv. vulgarnog) prava, postavlja sebi za zadatak da dokaže, da zadržavanje termina fiducia u ovim tekstovima nije rezultat neznanja pravnika ovog perioda, nego je to učinjeno iz tačno određenog razloga.
Istraživanje obuhvata nekoliko pitanja:
Polazeći od toga, da većina pravno tehničkih pravila oba instituta kako fiducije tako i pignusa postala su identična već u toku klasičnog perioda, istraživanje je fokusirano na davanje odgovora na pitanje: da li su osnovne razlike ovih instituta zadržane i u ovom periodu, i to posebno:
1. da li u slučaju fiducije i dalje dolazi do prenosa svojine predmeta zaloge na založnog poverioca;
2. da li je mancipacija i dalje neophodan element fiducije i šta se podrazumeva pod mancipacijom u ovom periodu;
3. u kakvom su odnosu fides i fiducia?
U ovom prvom delu istraživanja, autor nastoji da odgovori samo na prvo od postavljenih pitanja.
Polazeći od toga, da većina tekstova o fiduciji kao vrsti zaloge potiče iz Paulovih Sentencija i njihove Interpretacije sadržanih u Alarihovom Brevijaru iz 506. godine, prventveno analizira ove tekstove.
Na osnovu analize izvora zaključuje, da u pogledu prvog navedenog pitanja ne mogu da se uoče razlike između fiducije i pignusa. Na osnovu ovih tek stova ne može da se dokaže da se u slučaju fiducije prenosi pravo svojine, a u slučaju pignusa samo državina na poverioca, niti da samo jedan od njih može da se ostvari bez prenosa predmeta zaloge u državinu poverioca, jer imajući u vidu obe vrste zaloge (kako fiduciju tako i pignus) svojina nije preneta na poverioca, a predaja predmeta zaloge u njegovu državinu zavisi od volje stranaka.
Prema tome, još uvek ostaje otvoreno pitanje: zašto je fiducia i dalje zadržana u Brevijaru?
Imajući u vidu, da prema vladajućem mišljenju, fiducia se javlja uz mancipatio ili in iure cessio, mada je u praksi najčeće korišćena mancipacija, autor naznačuje kao sledeći korak istraživanja da odgovori na pitanje: u kom smislu se koristi reč «mancipatio» u izvorima iz vremena Brevijara i da li je mancipacija (u ovom novom značenju) bila neophodna za nastanak fiducije i u ovim vremenima.
Ključne reči:
Fiducia i pignus u izvorima postklasičnog rimskog prava