Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2023, vol. LVII, br. 1, str. 71–97
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 342.7:502/504
doi: 10.5937/zrpfns57-43264
Autori:
Dušan Nikolić
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
d.nikolic@pf.uns.ac.rs
ORCID ID: 0000-0003-1850-9684
Sažetak:
Proces pravnopolitičkog uobličavanja prava na zdravu životnu sredinu, započet donošenjem Stokholmske deklaracije 1972. godine, u osnovi je okončan tek pedeset godina kasnije, kada je Skupština Ujedinjenih nacija usvojila Rezoluciju kojom je proglasila pristup čistom, zdravom i održivom okruženju za univerzalno lјudsko pravo. Na početku tog dugog puta, nadležnosti za sprovođenje opredelјenja izraženih u Stokholmskoj deklaraciji, podelјene su između država članica, sa jedne strane i međunarodne zajednice sa druge. Dominantnu poziciju su dobili organi državne vlasti. Postignuta je saglasnost da njima mora biti poveren zadatak planiranja, upravlјanja i kontrole ekoloških resursa, u cilјu pobolјšanja kvaliteta životne sredine i da države imaju pravo da suvereno eksploatišu sopstvene resurse u skladu sa svojom politikom zaštite životne sredine. Sa druge strane, iskazano je uverenje da će međunarodna zajednica u Stokholmskoj deklaraciji naći izvor snage za kasniju konkretnu akciju. Od tada je na međunarodnom planu ostvaren vrlo skroman napredak. U zvaničnim sopštenjima UN je konstatovano da Rezolucija iz 2022. godine nije pravno obavezujuća za 193 države članice, ali da se njeni zagovornici nadaju da će podstaći zemlјe da unesu pravo na zdravu životnu sredinu u nacionalne ustave i regionalne ugovore i ohrabriti ih da sprovode zakone koji se odnose na to pravo, te da će to pomoći lјudima da se izbore za svoje pravo na bezbednu klimu, svoje pravo da udišu čist vazduh i svoja prava na pristup čistoj i bezbednoj vodi, adekvatnoj hrani, zdravim ekosistemima i netoksičnom okruženju. U globalnom kontekstu, pravo na zdravu životnu sredinu je i dalјe aspiraciono (neperfektno, nedovršeno), nešto za šta se tek treba izboriti na nacionalnom nivou. Ono će ostati takvo sve dok model potrošačkog društva ne bude zamenjen novim oblikom društvenog organizovanja, koji će se zasnivati na drugačijem sistemu vrednosti. Na takav zaklјučak upućuje i razumna, interesno dobro izbalansirana presuda koju je krajem 2022. doneo Sud pravde Evropske unije u slučaju JP v. Ministre de la Transition écologique (C-61/21). U njoj je konstatovano da se odredbe direktiva koje se odnose na kvalitet vazduha moraju tumačiti u tom smislu da nemaju za cilј da se pojedincima da pravo da od države članice traže naknadu za gubitak i štetu prouzrokovanu time što je država prekršila pravo EU, ali da to ne isklјučuje mogućnost da pojedinac zahteva obeštećenje od države na osnovu nacionalnog prava.
Očigledno je da u vremenu koje je pred nama univerzalno (nadnacionalno) neće zaživeti u očekivanoj meri i da će sve više biti potiskivano partikularnim (nacionalnim).
Tokom proteklih pola veka, oko 150 država širom sveta konstitucionalizovalo je pravo na zdravu životnu sredinu. Ono je time, na nacionalnom nivou, dobilo bitno drugačiju fizionomiju i efikasniju zaštitu ne samo pred sudovima opšte nadležnosti, već i pred ustavnim sudovima, u postupcima povodom ustavnih žalbi. Međutim, tu se javlјaju novi problemi. Među njima je posebno značajna konkurencija (sukob) prava svojine i pojedinih sektorskih prava koje obuhvata (integriše) univerzalno lјudsko pravo na zdravu životnu sredinu, poput prava na vodu, koja je razmotrena u ovom radu. U uslovima u kojima nije moguće zadovolјiti interese svih, države će biti primorane da zbog socijalne stabilnost i očuvanja unutrašnjeg poretka, prednost daju sopstvenim građanima, a to znači i građanskim (privatnim) pravima, u odnosu na univerzalna lјudska prava. Proces konstitucionalizacije će biti usporen, a moguće je da će u nekim zemlјama biti izvršena i svojevrsna dekonstitucionalizacija, izmenom ustava ili neformalno, kroz restriktivniju primenu univerzalnih lјudskih prava i restriktivnije odlučivanje povodom ustavnih žalbi.
U završnom delu rada je konstatovano da se postepeno brišu granice između tradicionalnih subjekata i objekata prava i da životna sredina vremenom mora biti shvaćena kao zajednica svih živih bića, koja ima svojevrsni pravni subjektivitet i pravo da bude zdrava.
Ključne reči:
lјudska prava; pravo na zdravu životnu sredinu; pravo na vodu; pravo na udisanje čistog vazduha; Sud pravde EU.