Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2022, vol. LVI, br. 2, str. 385–423
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 366.542(4)
doi:10.5937/zrpfns56-38033
Autor:
Bojan Pajtić, redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
b.pajtic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Svako ponašanje trgovca koje je, po svojoj prirodi, uznemiravajuće, koje uklјučuje prinudu (čak i fizičku) ili nedozvolјeni uticaj, narušavajući slobodu izbora potrošača, navodeći ga da donese ekonomsku odluku koju ne bi doneo – smatra se nasrtlјivom, odnosno, agresivnom poslovnom praksom. Pre donošenja evropske Direktive o nepoštenoj poslovnoj praksi 2005 godine, u Evropi je u ovoj oblasti vladao pravni partikularizam, a sklapanje ugovora uz ponašanje trgovca koje se može smatrati nasrtlјivim, potpadalo je, gotovo isklјučivo, pod odredbe građanskopravnih propisa. Nakon usvajanja pomenute Direktive dolazi do takozvane maksimalne harmonizacije, koja rezultira direktnim preuzimanjem njenih odredaba u pozitivnopravne propise država članica i država kandidata za članstvo u EU. Na ovaj način je postupio i srpski zakonodavac u svim zakonima o zaštiti potrošača od 2010. do danas. U ovom radu izvršena je analiza evropskog normativnog okvira, kao i uporednopravna analiza više pravnih sistema, kao i sudske prakse u njihovim okvirima. Poseban akcenat stavlјen je na srpsko pravo. Autora je u pisanju članka motivisala kako okolnost da na ovu konkretnu temu gotovo da i nema radova u domaćoj pravnoj doktrini, tako i potreba da se daju odgovori na neka pitanja koja konsekvento proizlaze iz gotovo listom unisonih odredaba o nasrtlјivoj poslovnoj praksi u evropskim pravnim sistemima, u kojima je poslovna praksa često veoma različita. Neke od pomenutih nedoumica odnose se na dilemu da li se zabrana nasrtlјive poslovne prakse proteže i na takozvane „business – to – business“ odnose, što nije inače nije karakteristično za Direktivu, koja štiti, pre svega, potrošača koji se ne bavi profesionalno privredom, odnosno trgovinom, te ne poseduje iskustvo kakvo ima trgovac, niti se od njega očekuje onaj standard pažnje koji se očekuje od lica koje prodaje proizvod ili pruža uslugu. Potom, postavlјa se i pitanje da li odredbe o zabrani nasrtlјivog postupanja u komercijalnim odnosima štite i ekonomske interese savesnih preduzeća koja se pridržavaju propisa, u odnosu na konkurente koji ih ne poštuju, ili je isklјučivi objekat zaštite – potrošač? Pojedine dileme odnose se na dvojbu da li se zabrana agresivne poslovne prakse prema potrošačima odnosi i na javnopravne entitete čija delatnost (ili jedna od delatnosti) podrazumeva prodaju ili pružanje usluga, dakle, na subjekte čiji je osnivač država, kao i na nedoumicu da li postoji omer uznemiravanja koje se ima smatrati „uobičajenim“, s obzirom na dobre poslovne običaje? Neizbežna je i upitanost nad okolnošću zašto u ovoj oblasti ima izrazito malo srpske sudske prakse – da li je razlog to što je u našoj zemlјi nivo zaštite potrošača podignut na toliko visoku lestvicu, da ne postoji potreba za pribegavanjem mehanizmima zaštite definisanim pomenutim pravnim propisom, ali i Zakonom o obligacionim odnosima, ili je u pitanju nešto drugo? S obzirom na identičnost teksta Direktive i našeg Zakona o potrošačima u delu koji se odnosi na nasrtlјivu poslovnu praksu, razjašnjavanje nedoumica o kojima je reč značajno je za razumevanje oba pravna propisa.
Ključne reči:
agresivna poslovna praksa, Direktiva o nepoštenoj poslovnoj praksi, Zakon o zaštiti potrošača.