Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2021, vol. LV, br. 4, str. 1063–1082
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 502/504:340.137(497.11)
doi: 10.5937/zrpfns55-30732
Autor:
Bojan Pajtić
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
b.pajtic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Rad je koncentrisan na formalne i praktične probleme u oblasti zaštite životne sredine, koji nastupaju kao posledica propuštanja ili nedelanja organa zakonodavne i izvršne vlasti u Srbiji, sa naglaskom na stanje u 2020 – oj godini. U tekstu je izvršena analiza pozitivnog zakonodavstva i usaglašenosti domaćih pravnih propisa sa međunarodnim deklaracijama i konvencijama koje je naša država ratifikovala (od Stokholmske deklaracije i Konvencije Saveta Evrope o građanskoj odgovornosti za štetu prouzrokovanu obavljanjem delatnosti opasne po životnu sredinu do Deklaracije iz Rija), kao i sa evropskim Direktivama (Direktiva EU za industrijske emisije) i Uredbama (Uredba broj 525/2013 o monitoringu i izveštavanju o emisijama gasova sa efektom staklene bašte i izveštavanju o drugim informacijama od značaja za klimatske promene). Kandidatura za ravnopravno članstvo u evropskoj porodici naroda obavezuje srpski parlament i Vladu da učine dodatne napore u pravcu harmonizacije našeg prava sa evropskim. U radu je zauzet de lege ferenda pristup, pa autor obrazlaže neophodnost izmena i dopuna niza zakona, kao što su Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara i Zakon o budžetskom sistemu, kao i što bržeg donošenja Srpskog građanskog zakonika (u kome bi morale biti razrešene dileme koje sputavaju subjekte prava u korišćenju ekološke tužbe kao instrumenta zaštite životne sredine). Ukazano je na neprihvatljivo odstupanje od jednog od temeljnih principa ustanovljenih Rio deklaracijom, koji sa sobom donosi čitav niz strukturnih problema i nesposobnost funkcionisanja kako institucije Zelenog fonda, tako i niza organizacija kojima je ekologija u fokusu delovanja. Posledice diskrepancije između namera proklamovanih Ustavom Srbije i Nacionalnom strategijom Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji iz 2005 godine s jedne i odsustva adekvatnih aktivnosti zakonodavne i izvršne vlasti u zaštiti životne sredine, s druge strane, ogledaju se kako u izrazito lošim ocenama u poslednjem izveštajima Evropske komisije i Evropske kancelarije za životnu sredinu, tako i u zdravstvenoj ugroženosti i povišenom stepenu smrtnosti velikog broja građana Srbije, ali i drugih evropskih država, usled štetnih emisija, odnosno polucija vazduha, vode i zemljišta na teritoriji naše zemlje. Pored predloga za izmene formalnog okvira u oblasti Prava zaštite životne sredine, u radu se ukazuje i na neophodnost korišćenja onih mehanizama građanskopravne zaštite, kao što je ekološka tužba (ustanovljena Zakonom o obligacionim odnosima 1978), koja je, po svojoj prirodi, actio popularis i u tom smislu pristupačna najširem krugu subjekata. Odbrana standarda ustanovljenih Kjoto protokolom i Bazelskom konvencijom bi, širokim korišćenjem ovog procesnog instrumenta, bila stavljena ne samo u ruke predstavnika zakonodavne i izvršne, već, uslovno rečeno i sudske vlasti (uslovno, naravno, zbog toga što sudovi mogu odlučivati samo ukoliko strana u postupku pokrene parničnu tužbu, ali ne i na osnovu sopstvene inicijative).
Ključne reči:
životna sredina, harmonizacija pravnih propisa, ekološka tužba