Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2019, vol. LIII, br. 3, str. 933–954
jezik rada: srpski
Originalni naučni rad
udk: 341.63:339.727.22
doi: 10.5937/zrpfns53-24433
Autor:
Dr Petar Đundić, vanredni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
p.djundic@pf.uns.ac.rs
Sažetak:
Međunarodni ugovori o zaštiti i podsticanju ulaganja predstavljaju svojevrsnu pogodbu kojom država prijema ulaganja obezbeđuje posebnu materijalnopravnu zaštitu ulagačima druge države ugovornice, motivisana željom za privlačenjem stranog kapitala. Međutim, korporativna struktura ulaganja može biti tako organizovana da se iza zaštićene investicije, kao njen krajnji vlasnik, „krije“ fizičko ili pravno lice kojem takva zaštita nije namenjena. Klauzula o uskraćivanju pogodnosti (engl. Denial of Benefits Clause) je instrument koji bi trebalo da državi omogući uskraćivanje ovakvim ulaganjima zaštite predviđene sporazumom. U ovom radu se razmatra primena klauzule o uskraćivanju pogodnosti od strane arbitražnih sudova, pri čemu se poseban naglasak stavlja na procesna ograničenja koja su se u dosadašnjoj arbitražnoj praksi pokazala kao značajna prepreka za efikasnu upotrebu klauzule u investicionim sporovima.
Ključne reči:
klauzula o uskraćivanju pogodnosti, investicioni spor, investiciona arbitraža, nadležnost arbitražnog suda