Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2014, vol. XLVIII, br. 1, str. 491–517
jezik rada: srpski
Pregledni članak
udk: 341.63:330.322
doi: 10.5937/zrpfns48-5982
Autor:
Dragana Mitrić Savić, student doktorskih studija
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
U investicionim arbitražnim sporazumima, ugovorne strane imaju široku slobodu ugovaranja i arbitražni sporazum mogu modelirati tako da njime šire ili sužavaju nadležnost arbitražnog suda. Ugovaranjem klauzule koja pruža izbor između suđenja i arbitraže (eng – fork in the road clause), ugovorne strane onemogućavaju ulagača da izabere više različitih foruma pred kojima će pokušati da ishoduje rešenje spora. To znači da će pokretanje postupka radi konačnog rešenja investicionog spora predstavljati neopoziv izbor ulagača. Ova klauzula se relativno često ugovara, pa tako i većina sporazuma koje je Republika Srbija zaključila sadrže ovu klauzulu u različitim pojavnim oblicima. Učestalost ugovaranja ove klauzule dovela je i do praktičnih problema u primeni klauzule, te je praksa aribtražnih sudova iznedrila kriterijume na osnovu kojih se određuje da li je klauzula izbora između suđenja i arbitraže „aktivirana“, odnosno da li ulagač može da traži zaštitu svojih prava pred međunarodnim arbitražnim sudom. Strani ulagač neće moći da se obrati arbitražnom sudu ukoliko je prethodno pokušao da ishoduje zaštitu u istom predmetu pred organima države domaćina. Osim uslova da je prvobitno pokušao da ostvari zaštitu prava pred domaćim aparatom države u koju vrši ulaganje i uslova da su predmeti dva postupka identični, arbitražni sudovi za aktiviranje klauzule „raskrsnice“ traže i identitet stranaka u dva postupka.
Ključne reči:
arbitražni sud, investicioni sporovi, klauzula koja pruža izbor između suđenja i arbitraže, fork in the road clause, vremenski sled, identitet strana, identitet predmeta postupka