Ceo tekst rada:
Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad
2004, vol. XXXVIII, br. 2 tom 1, str. 277-309
jezik rada: srpski
Izvorni naučni rad
udk: 347 (497.11) “1804/2004”
interdoi: 10.5937/zrpfns38-0037
Autor:
Dr Dušan Nikolić, vanredni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Pravni fakultet u Novom Sadu
Sažetak:
Od obnavljanja srpske državnosti prvih decenija XIX veka do danas bilo je više pokušaja da se materija građanskog prava u celini uredi jedinstvenim zakonikom koji bi po normativnim rešenjima odgovarao tradiciji, aktuelnim društvenim prilikama i stvarnim razvojnim mogućnostima. Prvobitno je planirano da se izvrši delimična recepcija Francuskog građanskog zakonika ali je ta ideja napuštena zbog razlika u nivou društvenog razvoja. Procenjeno je da kulturno zaostaloj i siromašnoj Srbiji ne odgovaraju norme koje su pisane za jednu od najrazvijenijih evropskih država i da treba sačiniti originalni kodeks, primeren tadašnjem srpskom društvu. Sa takvim pretenzijama je započet kodifikatorski rad sredinom tridesetih godina XIX veka. Međutim, Građanski zakonik za Kneževinu Srbiju, koji je usvojen 1844. godine, nije bio originalan. On je u osnovi predstavljao skraćenu i donekle izmenjenu verziju Austrijskog građanskog zakonika. Osim toga, neke njegove odredbe su bile u suprotnosti sa tradicijom srpskog naroda i sa potrebama pravne prakse. Zbog toga je bilo predloga da se pristupi izradi novog zakonika. Početkom XX veka formirana je komisija koja je sve do Prvog svetskog rata radila na novoj kodifikaciji. Taj projekt je napušten u posleratnom periodu. Međutim, odmah nakon ujedinjenja, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca započet je rad na ujednačavanju pravne regulative. Godine 1934. završena je Predosnova za Građanski zakonik Kraljevine Jugoslavije. Ni taj zakonodavni projekt nikada nije ozvaničen. Posle Drugog svetskog rata započeta je izgradnja novog, socijalističkog poretka. Pravni kontinuitet sa pravnim sistemom bivše Kraljevine Jugoslavije je prekinut i predratno građansko zakonodavstvo je prestalo da važi. Da ne bi nastao potpuni pravni vakuum, sudovima je ostavljena mogućnost da primenjuju “stara pravna pravila” koja su bila u skladu sa novim poretkom u društvu. Takvo rešenje je stvaralo pravnu nesigurnost. Zato su sredinom pedesetih godina XX veka intenzivirane pripreme za donošenje građanskog zakonika. Tadašnja vlast se opredelila za metod parcijalne kodifikacije. Ideja je bila da se za svaku granu građanskog prava donese po jedan sistemski zakon i da se potom sve odredbe objedine u jedan zakonski akt. Kodifikatorski rad je bio priveden kraju početkom sedamdesetih godina. Međutim, tada je došlo do podele normativne nadležnosti između savezne države i republika članica. Pošto više nije bilo ustavnog osnova za donošenje jedinstvenog građanskog zakonika, nastavljeno je sa parcijalnom kodifikacijom. Savezna država je donela propise iz svoje nadležnosti. S druge strane, na republičkom nivou je zakonsko regulisanje materije stvarnog i obligacionog prava u potpunosti izostalo. Zbog toga u toj oblasti postoje brojne zakonske praznine, koje se često popunjavaju primenom starih pravnih pravila sadržanih u propisima Kraljevine Jugoslavije. Danas ne postoje ustavne prepreke za sveobuhvatno regulisanje materije građanskog prava, ali nema ni jasne vizije i strategije razvoja tog segmenta pravnog sistema. Dvesta godina nakon Prvog srpskog ustanka, Srbija je ponovo na početku.
Ključne reči:
građansko pravo, Prvi srpski ustanak, Drugi srpski ustanak, kodifikacija, građanski zakonik, ujednačavawe prava, evropeizacija prava, zakonske praznine