Zbornik radova

UPOREDNA ANALIZA: „PRAVA ČOVEKA“ U RIMSKOJ DRŽAVI I SAVREMENA „LJUDSKA PRAVA“

Ceo text rada:

Preuzimanje rada u pdf formatu

Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad

2011, vol. XLV, br. 3 tom 2, str. 469–496

jezik rada: srpski

Originalni naučni rad

udk: 342.7(37)

doi: 10.5937/zrpfns45-0092

Autor:

Dr Nataša Deretić, docent

Univerzitet u Novom Sadu

Pravni fakultet u Novom Sadu

Sažetak:

Okosnicu ovog rada predstavlja traganje za korenima „prava čoveka“, koja dosežu i do vremena pre rimske civilizacije i izraza „ljudska prava“ koji je prilično nov pojam za ono, što se nekada nazivalo „pravima čoveka“. Nesporno je, da je robovlasnički karakter rimskog društva učinio pojam „čoveka“ ograničenim i isključujućim, s obzirom na činjenicu da se temelji na dominantnom obliku zavisnosti i korišćenja drugog čoveka (roba). Robovi nisu imali status „čoveka“; tretirani su kao „oruđa koja govore“ (instrumentum vocale), kao stvari koje su u svojini onoga ko je tretiran kao „čovek“, što je bio prvenstveno, slobodan rimski građanin. Gospodar roba mogao je njime raspolagati kao bilo kojim drugim svojim dobrom i odlučivati o njegovom životu i smrti. S obzirom na to da rimsko društvo nije stvorilo neophodne pretpostavke da svakom čoveku ponudi da koristi ono što mu je samo po sebi dato - pravo na život i slobodu, iz čega se izvode ostala prava – na prvi pogled čini se bespredmetnim pitanje prava čoveka, pojedinca i staranje o njemu. To je samo na prvi pogled, jer su u rimskim okolnostima osnovna „prava čoveka“ ipak postojala ali samo za rimske građane, dok su u odnosu na ostale (ženu, decu, robove...), „sistematski kršena“.
U svakom periodu kroz koji je prošla rimska država (kraljevstvo, republika, principat i dominat), Rimljani su posedovali svest o klasama koje čine njihovo društvo. Svaki čovek posmatran je u funkciji dva suštinska kriterijuma: poreklo i bogatstvo. S obzirom na to, kaže se da je rimsko društvo u svim etapama, osim one početne, sukobljeno društvo. Imamo suprostavljene društvene slojeve, superiorne i inferiorne... Nakon što je „čovek“, najpre određen kao slobodan ili rob, njegov položaj u društvu i porodici (njegov „status“) je određen tako što se slobodni ljudi grupišu u oslobođenike, peregrine i rimske građane; u rimske građane dalje ulaze posebne klase: patriciji, plebejci, nobili i vitezovi...
Stara podela društva na „slobodne“ (liberi) i sluge (servi) biće ukinuta tokom X veka. Onda kada se shvatilo da se u nekim delovima sveta ne smatara da „prava čoveka“ – obuhvataju sva ljudska bića i kada je „pojam života stekao političko značenje“, nastao je izraz „ljudska prava“. Nažalost, dugo je vremena trebalo da prođe (tek u XX veku), pa da se „ljudska prava“, „prepoznaju i priznaju“. Tome su prethodili ratovi i druga razaranja koja su dovela do poništavanja miliona ljudskih života. S obzirom da države, svaka ponaosob, nisu uspele da obezbede i garantuju svakom pojedincu (čoveku) osnovna ljudska prava, to je učinila međunarodna zajednica putem Opšte deklaracije o ljudskim pravima, koju je generalna skupština Ujedinjenih nacija „usvojila i proklamovala“, 1948. godine. Ubrzo nakon toga Evropski savet 1950. godine donosi Evropsku konvenciju o ljudskim pravima u kojoj su pobrojana tradicionalna politička i građanska prava.

Ključne reči:

život, čovek, prava čoveka (građanina), prirodna prava, ljudska prava, sloboda, demokratija.

Pretraga